ЗАВЕТИНЕ(W)Press

Translate

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

четвртак, 22. јануар 2015.

'Нова Европа' и Нова Европа / Светислав Стефановић



'Нова Европа' и Нова Европа
Прогрес, 28. 08. 1920.

                Ништа толико не показује пометеност, у којој се наш интелектуалац нашао у нашој увећаној земљи и послератној кризи, као та чињеница да се и најбољи међу нама окрећу свуда око себе, траже идеје водиље, траже оријентацију, гледају на страну, очекујући од уношења идеја и покрета са запада, спас народа, програм свог рада, умирење своје савести.
Да то поново само констатујем наводи ме проглас покретача "Нове Европе", којим треба и код нас да отпочне, управо да се пренесе из Енглеске, покрет "Нове Европе", познатог енглеског публицисте и југословенског пријатеља г. Сетон-Вотсона и другова. Част и поштовање именима г. г. професора Ј. Цвијића, К. Куманудиа, као и г. г. М. Грола, Ћурчина и осталих потписника прогласа. Али одмах да кажемо да нас се помало дојима осећање, које изгледа није дошло до свести покретача и потписника прогласа, наиме, осећање да је ово један покушај преношења код нас идеја и концепција које су се већ, у својој постојбини, на западу, показале као прошле и преживеле, и које ми, као стару моду, једнако преносимо к нама. Зар у нама самима нема већих и јачих концепција но морамо једнако подражавати свему и ма чему што се појави на западу, и што неким нашим људима, често више по случајним, личним везама него по великим унутрашњим захтевима нашег живота, постане симпатично и достојно подражавања? Чега великог и конструктивног има у Новој Европи што би за нас било пут спасења, у новој епохи великог рушења и преобраћања свих друштвених и опште културних вредности? Реконструкција конзуларне и дипломатске службе? Подизање комуникационих путева материјалних и духовних у државама и међу народима? Нека неодређена и мутна демократизација? Зар то све не изгледа, данас, тако исто ван програма, једна проста дужност, онако исто као што изгледа, сасвим излишно, да не кажемо депласирано, говорити о задовољењу национализма у пуном јеку највеће светске политичке и економске револуције коју је досад историја записала? И баш о задовољењу национализма. Уместо што бисмо из Енглеске примали упуте и поуке о задовољењу национализма, можда бисмо имали много више права и разлога да упутимо, не Енглези нас, но ми Енглезе, нека изврше задовољење национализма у својој рођеној земљи, тим пре што Ирска и Индија то све гласније и бурније траже. После пароле о самоопредељењу свих народа, формула задовољеног национализма, т. ј. задовољених апетита великих да владају малима, изазива бар неповерење ако ништа друго.
И онда е в р о п е и з и р а њ е целокупног нашег живља, у чему покретачи Нове Европе виде главну садржину свога програма. Пре двадесет година европеизирање је могло бити прва тачка нашег културног програма. Тада сам га ја често истицао, и био, можда, први који сам код нас написао не само ту реч, него и говорио за њену пуну примену. Онда је оно могло изгледати као циљ, доцније је могло бити само средство и пут. Данас није више ни једно ни друго. Русија је показала да се и пре, и без европеизације, могао један народ ставити на чело светске историје ако има унутрашње силе народа, и да донесе нове вредности. Личи ли то на лекара? Има их таквих много, у свима редовима интелектуалаца, који би говорили нашем болеснику како треба пре да научи да једе бео хлеб, као културни народи Запада. Руски револуционар и мужик нису чекали на бео хлеб, као што и Бог није чекао на фабрике порцелана и керамичку индустрију, него је направио новог створа, човека, од најпростијег а сасвим неевропеизираног блата (које нам, до душе, својом простотом и нискошћу често и смета, зар не).
Ако европеизирање данас није више формула спасења, револуционисање дела нашег спољашњег и унутрашњег живота, наших умотаја и наших савести, постала је дужност свих скупина и свих појединаца. Потребно је, из основа, изменити и кориговати данашње погледе о животу и свету, о човековој улози у свету и о његовој дужности живота. Све старо и раније ту више не помаже и не задовољава. Тражимо нове видике око нас, нове богове између нас, и новог човека у нама. И, наравно, тражимо и хоћемо и једну нову Европу. Али та нова Европа неће бити неком танком, вештачком, сивом и неодређеном бојом Запада премазана, стара Европа., Европа силе и насиља народа над народом, сталежа над сталежом, човека над човеком. Нова Европа, коју већ осећамо у себи и назиремо под собом, ни мало не личи на префарбану стару, веселу Енглеску (old merry England), нити на енглеске светске трговине (сетите се Наполеонове оцене Енглеза - sono mercatori), а још мање на Француску позитивног Клемансоа и Мелрана.
Нова Европа се уопште не може преправити од старе Европе. Нова Европа, као и све ново на свету, мора се родити. Из муке и бола, из крви и страдања, из борбе на живот и смрт између старога, што пролази, и новога, што долази. Нова Европа на значи поновљена и обновљена стара, него новорођена, новостворена млада Европа будућности. Европа пробуђеног Истока, не Европа зачмалога Запада.
Зато, кад понуђена Нова Европа, која хоће да нас по западним мустрама европеизира, не одушевљава као идеал достојан да се предано жели, још мање да се за њ шири и живот му посвећује, та, Нова Европа мора бити једна, у нама самима новорођена Млада Европа, Европа наших новорођених савести и новорођених живота. Ту Европу не може нико данас родити; морамо је родити ми сами, у нама самима, из нас самих, из борбе на живот и смрт у нама и око нас, између старог света који умире и новог који се рађа.
Истина, ми живимо у данима у којима је пронађена жлезда и операција за подмлађивање стараца. Али, г. Сетон-Вотсон није пронашао ни жлезду ни операцију за подмлађивање старе Европе. Остало се још на старој методи и операцији за подмлађивање: да се кроз муке рађања да живот новом, младом. Останимо и ми при тој старој, сигурној методи: извршимо у нама процес рађања нових људи. То је једини пут да дођемо и до Нове Европе.
= извор: из наведеног дела. Приредио Предраг Пузић Едиција "Копно", књ. 1, Артпринт, Нови Сад, 2006.,  стр. 175-177