.

.
Синтеза. Прототип "Васељенских новина"

среда, 17. децембар 2014.

ДРУГО НЕБО РАДОМИРА СТОЈАНОВИЋА / Душан Стојковић






Поговор књизи Изабраних песама Радомира Стојановића*, 

                Када је писао о српској књижевности Јован Скерлић је заговарао и својеврсну књижевну географију. Био је посебно поносан што је сваки крај наше земље, и ослобођени и још увек неослобођен, имао своје писце. Могло би се то, нарочито данас, применити и на српску поезију. Косово и Метохија истински је расадник песничких талената. У првој лиги актуалних песника одатле (Радослав Златановић, Лазар Вучковић, Даринка Јеврић, Вукашин Костић, Радосав Стојановић, Благоје Савић,  Слободан Костић, Милоје Дончић) место које запрема лирика Радомира Стојановића једно је од највидљивијих. Он сам, рођен 1942. године, аутор седам песничких збирки Ћутање трава (1942), Уочи свечаности (1978), Долази џукела (1984), Казивање Григорија Страшног (1994), Другачији говор (2004), Похвала ватри (2008) и Небеска трпеза (2013) – , песник који полако, стрпљиво, и проосећано и умно, мајсторски цизелирано, гради своје песме, одавно је требало да нађе своје место у антологијама савремене српске лирике. Што се то није збило у довољној мери нипошто није његова кривица; грех пада на душу инертних, "побеограђених", неинвентивних и откривалачком роњењу у поезију несклоних, антологичара.
Радомир Стојановић песме пише споро и добро. Зна да попричека док се песма не испева сама. За разлику од многих наших брзописаца који су толико убрзали процес песничке производње па изгледа како пишу и када не пишутада и најбоље , песник о којем пишемо дуго у себи носи и појединачне песме и књиге.
                Читаво Стојановићево песничко дело велика је песничка кошница унутар које ништа није случајно и необавезно. Свака збирка – посебно се то односи на последње три које чине особену, симболима крцату, поетску трилогију – заокружена је, промишљено, попут кристала, оформљена целина. Оно што наш песник жели, и успева, да оствари на најбољи могући начин показују нам циклуси који се находе у његовој збирци Другачији говор. Има их пет: "Поље", "Дом", "Сан стабла", "Пређа" и "Свијећа". Њихови наслови имају симболички набој: из поља се креће у изгон, са собом сеу срцу и у сећањиманоси родни дом, човек се премеће у стабло, пошто једино када заборави да је људски створ којег и сам ваздух рањава, може да одсања оно што је било и оно што ће бити (ово друго у сновној, далеко лепшој, расањаној, "верзији"), матерњи језик јестејефимијска пређа, једино гнездо (слободно, подједнако и екавско и ијекавско, онако како песма хоће и заповеда, слободећи из себе песничку енергију) у које се може скрити изгнаник и поскитник пре него што запламсаконачнасвећа разбијајући својом танушном светлошћу густе наслаге злокобног мрака. Али, свећа је то која се не гаси; њено тињање једини је одблесак нашег угроженог и пострадалог бића. Стојановићево певање нипошто није налик на певање многобројне његове поетске сабраће. Он у поезију урања забадајући се у језик као шило е да би изнео на светлост дана све оно што је својим огромним чељустима мрак већ сажвакао, е да би спа- сао оно што се једино може спасти у временима смутним и пакле- ним: језик, душу, част, образ, људскост... Песник је налик на минера: његов задатак је да рудари не би ли био у прилици да живу ријеч / из минског поља изнесе(м) ("Гласник"). Колико наших савремених песника, ушушканих у своје ситне проблеме и заљубљених у пост- модерне коцке и коцкице, поезију види као минско поље? Могу се, сва је прилика, избројати на прсте једне једине руке.
                Мотиви Стојановићева песништва, дискретно укљученог у неосимболизам, носе својеврсну симболичку ауру: шума; стабло; бреза; трешња; јаблан;  кошута; сјенка; небо; река; поље; вода; жу- бор; жеђ; мост; ватра; свијећа; камен; тишина; дом; капија; соба; шапат; сан; несаница; храм; птица; сјеменка; сипац; слово; ријеч; пјесма... Стих којим се наш песник служи oсобени је слободни нери- мовани стих. Но, у свакој збирци, појави се и прегршт римованих песама (веома често сведених и на један једини катрен), понекад испеваних у дистисима, (у Небеској трпези и неколики сонети), које, у особеном дијалогу са оним другачијим, показују