.

.
Синтеза. Прототип "Васељенских новина"

среда, 09. септембар 2015.

...Славко га је питао, генерале шта је с тим државним ударом, хоће ли га бити?...

ХРОНИКА

Прпа: Славко је Миру Марковић сматрао манипулативном особом

БЕОГРАД - У наставку сведочења на суђењу оптуженима за убиство Славка Ћурувије у Специјалном суду, историчарка Бранка Прпа рекла је да је Ћурувија Миру Марковић сматрао манипулативном особом која је себе покушавала да представи „као нешто мало више од домаћице”.
„Он је после и сам признао да никад ништа битно од ње није сазнао, јер се ради о изузетно манипулативној особи, која је у контакту са другима прикривала себе као центра политичке моћи коју има преко мужа и углавном је себе покушавала да представи као нешто мало више од домаћице”, рекла је Прпа одговарајући на питања суда.
Она је објаснила да је Ћурувија успоставио контакт са Марковићевом и више пута од 1996. био код ње иако, како је навела, Марковићева није била расположена да га често виђа.
Према речима Прпе, то нису били пријатељски, већ провокативни разговори.
„За њега је било јасно да није присталица Милошевићевог режима, то су били разговори на танком леду све време. Ја бих питала Славка шта си сазнао - ништа. Имала је цегер крај себе и причала ми како је било на пијаци”, испричала је Прпа и додала да је то „у суштини, била бесмислена комуникација”.
Прпа је такође указала на Ћурувијине контакте са генералном Момчилом Перишићем.
Често је, како је навела, био са њим у контакту од 1997, како јача његова позиција као власника успешног медија.
„Контакти се интензивирају и једном кад је био позван у кабинет генерала, где га је Перишић питао 'да ли би Телеграф подржао нас, ако бисмо извели државни удар', а он (Ћурувија) је рекао наравно, изволите”, испричала је Прпа.
Кад је дошао кући, рекао је да је то чудна изјава, јер је поред њега седео шеф КОС-а, напоменула је Ћурувијина невенчана удовица.
„Најблаже речено, то је неопрезно и онда смо нас двоје анализирали шта то значи, да ли је то озбиљна намера, манипулативна радња, шта?... Ти разговори са Перишићем били су чести, он би га позвао телефоном, па би се видели и на Копаонику... Славко га је питао, генерале шта је с тим државним ударом, хоће ли га бити?”, испричала је она.
На тај начин се, како је рекла, створило једно чудно савезништво за такав пројекат где Славко није био озбиљан савезник, али је био информисан о таквом пројекту Перишића.
Прпа је, такође, испричала да Ћурувија ником није веровао, ни Перишићу, јер је, како је навела, сматрао да се у политици тешко може очекивати верност било кога, као и безрезервна припадност.
„Славко је умерено веровао генералу Перишићу, а та врста изјаве о намерама Перишића била је предмет шале међу нама (о државном удару). Не искључујем војску, када кажем да га је убила држава, цедуљица имена и презимена људи из КОС-а, која је упућивала да су они учесници или саучесници у убиству, у земљи је било ванредно стање, цивилна и војна власт радиле заједно, Перишић је смењен и 30 генерала смењено у априлу 1999, тако да је војни естаблишмент био упознат”, испричала је Прпа.
Суђење се наставља сведочењем, бивших начелника ДБ-а.
За убиство Ћурувије оптужени су тадашњи шеф ДБ-а Радомир Марковић, шеф београдског центра ДБ-а Милан Радоњић, главни обавештајни инспектор II управе Ратко Ромић и припадник резервног састава тог ресора Мирослав Курак, који је у бекству и за њим је расписана потерница.
Танјугобјављено: 09.09.2015. у Политици

уторак, 08. септембар 2015.

На почетку 21. века, СКЗ долази у ситуацију да њена историја буде историја влада и министара културе....

Кажњени због књига на ћирилици

Српска књижевна задруга, од оснивања, објављује књиге само на ћирилици, али помоћи од државе нема 
Нина Новићевић и Драган Лакићевић
Српска књижевна задруга, основана далеке 1892. године, све своје књиге, у свим библиотекама, објављује искључиво ћирилицом. Упркос томе, од државе нема никакве помоћи. Министарство културе глуво је на вапаје из ове наше најстарије и најугледније издавачке куће. Српска књижевна задруга као да је кажњена што је српска и што књиге објављује на ћирилици.
Оснивачка правила, која су и данас на снази, чији оригинал СКЗ поседује, истиче Драган Лакићевић, главни уредник СКЗ, била су на великом формату написана читком ћирилицом, са потписима оснивача. Свих седамнаест потписали су тај акт – ћирилицом. Међу њима била су имена као што су: Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Милан Ђ. Милићевић, Љубомир Стојановић, Милан Јовановић Батут, Андра Гавриловић, Љубомир Ковачевић и други писци, научници, државници. Тада су сви писали ћирилицом. Што су знали више страних језика, више су поштовали своје писмо.
У то време све је било штампано ћирилицом. Не само националне установе, као што су Матица српска, Српска краљевска академија и СКЗ, него и приватне издавачке куће и књижарнице – Браће Јовановића или Велимира Валожића, на пример. Слично је било и између два рата, када, у заједничкој држави са Словенцима и Хрватима, у српску штампу знатно улази латиница, најбољи издавачи Геца Кон и Цвијановић већински штампају ћирилицом.
Задруга је, у сва три века, наглашава Лакићевић, само поштовала писмо својих оснивача и својих писаца – од средњовековних до Доситеја, Вука и Његоша, од Бранка и Змаја до Сремца, Црњанског, Десанке, Раичковића, Попе, Тадића.
Књиге штампане ћирилицом нису ишле у Хрватску ни у социјализму. Биле су у буџацима и на најнижим полицама у књижарама, и готово се нису ни продавале. Излагачи на сајму књига у Сарајеву причају нам да понеки посетилац шапатом пита: Имате ли шта од Задруге ћирилицом? Ако има, те књиге су испод тезге, да се не виде... У време Аустроугарске, Задругине плаве књиге није било могуће преносити преко границе на Дрини. А у време ратова, када су похарали библиотеку у Прокупљу, бугарски окупатори најпре су спаљивали плаве књиге из Задругиног „Кола”.
СКЗ се својим писмом неће прилагођавати тржишту, иако је и то један од фактора опстанка. Српска књижевна задруга, додаје Нина Новићевић, управница СКЗ, нерадо у јавности говори о својим проблемима и о незаслужено лошем односу државе и ресорног министарства према овој институцији културе, која траје у континуитету. Њен sui generis статус потврђен је Законом о Српској књижевној задрузи, којим јој је дата обавеза очувања националне баштине – између осталог Задругиног плавог „Кола”, најстарије живе библиотеке на овим просторима, али тим Законом није предвиђена и за то потребна финансијска подршка.
Задругино „Коло”, као сва остала њена издања, објављује се искључиво на ћирилици, што утиче на могућност пласмана тих књига ван граница Србије, јер, нажалост, већ друга генерација рођена у дијаспори најчешће и када добро влада српским језиком не зна ћирилично писмо. Задруга је тако добила од државе задатак да објављује важне, али скупе и често нетржишне књиге, да негује српски језик и ћирилично писмо, а приморана је да, под изговором једнаких услова за све, на тржишну утакмицу са издавачима који се воде искључиво својим материјалним интересима – профитом.
Од свог оснивања па до данас, Српска књижевна задруга је друштво чланова и никада није била државно предузеће, мада је многи, из непознавања ствари, тако доживљавају. Ипак она је, током свог постојања, уживала некад веће некад мање поштовање државе. До Другог светског рата она је била у надлежности Министарства просвете, које је давало моралну потпору раду Задруге препоручујући њено „Коло” за библиотеке, књижнице, а материјалну помоћ откупом њених књига за награде одличним ученицима.
На почетку 21. века, СКЗ долази у ситуацију да њена историја буде историја влада и министара културе. Како који министар дође, Задруга мора да му се поново представља, да га обавештава када ју је и ко основао, с којим циљем, шта је током постојања урадила за српску књигу и науку, па да у том смислу очекује милост министара и њихових службеника.
Зар није нелогично, пита Нина Новићевић, да Задруга извршава задатке од националног интереса, прописане законом, а да за то нема ни основну финансијску подршку. Биле су 2008. и 2013. две иницијативе за допуну Закона о Српској књижевној задрузи, којом би се исправила та нелогичност. У првом случају, допуна је прошла све процедуре од министарства, јавне расправе, Одбора за културу, Одбора за финансије, Владе, али је тадашњи председник Народне скупштине дуго није стављао на дневни ред. Влада је пала и све је враћено у првобитну процедуру. Наредни министар није био заинтересован за СКЗ, као ни већина других. Коме је потребно, пита Нина Новићевић, да Матица српска и Српска књижевна задруга осиромаше и пропадну? То није интерес Србије и српског народа.
Зоран Радисављевић објављено: 07.09.2015. у Политици