.

.
Синтеза. Прототип "Васељенских новина"

четвртак, 11. мај 2017.

Чалгија Мојсије Петровић - Ђорушице, црнооко


Отпремљено је 04.05.2009.

Чалгија Мојсије Петровић (Београдска Чалгија) бави се извођењем готово заборављени музички стил са подручја Балканског полуострва и уједно оживљава обичаје и дух старих вароши. Несумњиво је да су у прошлости чалгиџије биле део свакодневног живота нашег градског становништва. Чалгија их је увесељавала у кафанама, на свадбама и другим јавним и приватним слављима. Последњи аутентични београдски чалгијски оркестар престао је са радом почетком ХХ века.

Манастирска езгија

среда, 10. мај 2017.

Шта је нарочито важно на почетку духовног живота

АНЂЕЛКО АНУШИЋ, осврт


КОСМИЧКА ЗИМА У ПРТИНИ РАБОВОЈ


Анђелко Анушић: Зимно место, Културни центар, Сврљиг, 2017.


Јер је свако створење
Пуно Бога и књига је
МајстерЕкхарт

Нова збирка поезије Анђелка Анушића „Зимно место“*  започиње цитатима: В.Б.Јејтса, „Издржи што ти Бог додели, не тражи добит већу“  који комуницира са  Едиповим речима„Човек мора да поднесе оно што му одреде Богови“, и„Где нема богова, владају авети.“(Новалис). Трећи цитат су стихови што казују о вредновању дјела: „Ако они који знаду, /Дјелу твојем чест не даду; /Вјеруј зао јест то знак. /Ако ли тек главе мале /Дјело твоје саме хвале;/ Баци дјело то у мрак.“ (Лука Милованов Георгијевић).
Они сугеришу да песник Анушић  цитира своје песнике и мислиоце  који су његови духовни сродници. Стихови што казују о вредновању дјела су јамачно Анушићево мишљење које  налази у цитираним стиховима. На улазу у бројне песме ове збирке стоје стихови песника, мислиоца, пророка… Они  доприносе обликовању поетичког становишта и потврђују Борхесову тезу да сви песници пишу једну (све)песму. Поетичко семантички потенцијал  ове поезије излази из тематског и временског оквира,и Анушићева поезија постаје универзална фреска у којој су присутни они што се налазе у овој поезији, као што се и ова поезија чује и препознаје  у цитираним стиховима што сумирају универзум пјесничког памћења оног што има универзалне вредности.
Мото и све о чему пева ова поезија дају посебну  боју, звук и полифонију. У своју песничку грађевину (песнички поступак) може да их  утка само песник посебног дара, искуства и снаге какав је  Анђелко Анушић. Отуд у овој збирци МајстерЕкхарт, Хесиод, Свети Јован од Крста, јер (Хиљаду ћу смрти да доживим, / Јер живот свој ишчекујем, /умирући, јер не умирем),Кафка (Само је зло способно да спозна себе), Свети Јефрем Сиријски; Антологија поезије старога Мексика (Моје тело је само мало земље, / бола,тескобе, робовања.), Јован Зивлак, Мирослав  Поповић, Никола Беговић, Народна струна са Баније и Кордуна, Новица Тадић, Стеван Тонтић, Мојсије (Оно што ти је познато, уистину је твој непријатељ), Атонски старац Арсеније (Високо цени сваки удисај, јер се он неће вратити), Х. Џубран (Ваш бол је сламање љуштуре која окружује ваше поимање) Роберт Марто, Соломон, Апокрифи новозаветни, Мирослав Лукић, Хорације, Вергилије, М. Ј. Вишњић, Владан Десница, Плач Јеремијин, С. М. Сарајлија (Ох, свјетино, ох метеже људски! / Ох Крајино, самртна хаљино,/И крвљење, глупо безумљење,/Рате грожни, бијесу бесчовјечја!/ Царовање, грдно јадовање! ).
Посвете (Гојку Ђогу, Небојши Деветаку, Мирку Грбићу, Миловану Данојлићу, Милошу Кордићу,Сенима поубијаних Градинчана и Сувомеђаша,  Драгану Кордићу, post mortem, Милошу Кордићу,Милану Ненадићу, Николи Вујчићу, Рајку Петрову Ногу, Бранку Летићу, Славици Гароњи Радованац и Војину Дабићу, Славку Гордићу и Душки Певуљи, Јовану Радуловићу, Здравку Крстановићу и Ранку Поповићу,  сугеришу да  Анушићево (ис)певање  успоставља везу,  и  посредује, са делом оних који су судбински присутни у тој свепесми – фресци у којој се препознаје универзална матрица. И све то са дубинском свешћу о стваралачким укрштајима и цивилизацијским   вертикалама
            Отуда толико реминисценција, и зато мотои, и они којима су песме посвећене, у   овој поезији представљају космооквир  за симболику земаљског и драматику људског бивства на овим просторима. Позвао је за песничку трпезу оне што су се нашли у његовом делу дахом речи својих. И не само дахом већ и животном судбином. Јамачно да се и Анушићеви стихови находе у њиховим мислима које су се, ево, огласиле  у његовим, и чини се да су се многи објавили у песнику посебног кова, Анђелку Анушићу.Све је инвентивно употребљено  у овој песмарици - посланици, на Анушићев начин.  Он  успева да свом доживљају обезбеди снагу универзалног искуства и да, при томе, убедљиво  испевава изузетно рељефну поезију времена у којем живи и ствара. И да успостави везу  са првом страницом постанка, види време  када„…над Карадолином беше тамно“ и спозна  да је („Природа песме, ребро“),  стиховима његовим казано „где сеје Песник – далек злату / још даљи од сребра / спознав’ и Песма да је од ребра // и члови човек у оном блату / сневајућ’ у ребру своју плату“.

аутор Анушић

Студиознијим рашчитавњем ове песме  спознаје  се  поимање човекове, и песничке,  драме  и пут је  за разумевње универзалних начела  „Преко грбе земљине“ пут за поимање душе коју овај Сиротан помајке епике  „знаком неовдашњим“  у лирику судбинског претаче.  И повезује с упориштима што су спрвотних словеса библијских списа и оних што су кроз времена биле светионици   са мноштвом мета-форичких и сугестивних алегорија  у којима је сабрано прошло и садашње. Кроз које се чује и Елиот („Време садашње и време прошло. Оба су можда присутна у времену будућем,. А време будуће садржано у времену прошлом…“)„са свешћу о читавој прошлости као присутној овде и сада“ (Одн).
Испевава песник из прошлог времена што се у садашње слива, казује  „раскошним и самосвојним  песничким језиком, препуним фигуративних и лексичких преплета и иновација“(Ђого) како:

Круни се глина са мене и блати