ЗАВЕТИНЕ(W)Press

Translate

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

четвртак, 26. новембар 2015.

Из најновијег рукописа за Лукића / Нада Петровић

Стопу по стопу ћутке

Корак по корак
кроз пустињу и пустару
кроз гладне године које се ређају
крај пресушених извора крајпутних
засути кишом куршума
тучом из ведрог неба
очима испраним од суза
душом неутешном и рушном
наручја празних сањамо јаук из сепета
и мач над главом који се клати
трзамо се у сну и загледамо у сенке
те стоглаве крвопије и душеваднице
како се домунђавају
како нам и тај један једини пут
обрушавају и урушавају
како реже и режу реч као да је колач славски
а славу и преславу заборавили
обневидели од безверја и неверице
скидају маске као да не знамо
да испод сваке од њих не постоји лице
но рачвасти језици којим палацају

Стопу по стопу ћутке
тишина одјекује трагом бескућника
постасмо скитнице и успутници
који на путу ка гробљу завиде мртвима
а за то време кости се под земљом преврћу
и шкрипе и шкргућу и хтеле би да смоницу разгрну
да нас пригрле и заштите и склоне од злотвора
и слепаца који нас у нове безданице воде
као да нам није доста јама и кама
цео нам живот оде а ми и даље корачамо.


Четерес и прве

Док су у срце, у лице, у длан,
веровали смо покривени дном,
да је коначно паду дошао крај,
да се стид може носити као самар.
Жив се човек на све навикне,
ал' сада кад дође на ред погача и со,
кад пљунуше у сузе и крвави зној,
сећам се баба Цоле која говорише
последње речи свог човека
пред стројем четерес прве
„ Леба вам се и со огадио...
Кажите ми бар што“

Да се пробудимо 

Јесу ли нас то заборавили
Свеприсутни и Свезнани?
Докле ће ова ноћ да траје?
Отегла се ко гладна година.
Огласише се и први и други петлови, а не свиће?
Погасише се све звезде и на крају Звезда Даница,
а ниоткуд ни са које стране ни трун видела,
пекари давно сручише потквас у наћве,
до сад им је прекипело на све стране,
теста до колена, до струка, до грла,
удавиће се у соли, брашну и води
док први зрачак падне на суварке
и скине росу, кресивом и кременом да ужагре искру,
пламичак да лизне шушку, цепљике и треске,
да набацају чамовину и огањ да подјаре,
лопови се давно скрасили у својим кућама,
ноћобдије и снохватачи куњају крај огњишта,
сове се трећи пут враћају из лова и изнова иду,
слепи мишеви прогледали на оба ока,
загледају у неверици куће које посташе пећине,
неко из даљине довикује, само одјек чујемо,
„Сунце вам калаисано, докле ћете да мртвујете,
будите Јутро, пробудите га, да се пробудимо.“



Изгубљене речи

Видех очи и у очима смрт
као што сада тебе гледам
и она ми покaза пут
куда да кренем док се враћам
и видех прст као стрелу
која у гледац гађа
да обневидела кренем
и слепа стигнем,
а би ноћ ко ова сада,
ноћ заборава.
Оглувех тада од тишине
па ни ову садашњу не чујем,
постадох кљаста међ кљастима,
и постах саката међ сакатима,
изгубљена у речима изгубљеним.




Мач свитања

Годинама спавам без снова,
улетим у тмину као у пећину
или у смрт, ако смрт постоји,
наслоним леђа на зид и ћутим
без сећања, без страха,
одмор је то од свакодневних мисли,
од себе уплашене и растрзане
како у мраку и куда након мрака.
За то време неко седи на другом крају
и посматра како ми се руке трзају
у покушавају да ухвате дан
који као слепи миш виси наглавачке
сапет омчом изнад моје главе.
А испред улаза се свитање и раздан
упињу из петних жила у покушају
да пронађу реч оштру као каму
којом ће да наричу чим отворим очи
и угледам празне бисаге у начетом дану.

*


Укалупљена мука

Мука с муком сатерала до под греду
подбила у калуп сламу, плеву и блато
сабија босим табанима и пева без гласа
ил' ми се чини док  чекам јавку из далека
да је и ова игра завршена, да се креће испочетка,
а на почетку ко и на крају клецају речи и колена
под ведрим небом на коме стрвинари лете у круг.


Уклети

Сустиже клетва као чума
широким откосом коси из рамена,
одбацује пуно класје у увратине,
слаже труло и празно на крстине,
ређа трињу око жижљивог стожера,
око вешала на којима вијори испрана застава
која памти заклетве и кривоклетства,
а под јарболом деца мрморе,
нема ко да их научи језику прадедова,
тишине ко стрвинари одасвуд долећу
и кидају језике онима који би да проговоре.



Глад очију

Плане и све сагори сем сећања
и изнова се корача као да ништа
и ником ни реч, а и шта рећи,
и коме, би ли разумео глад очију
и жеђ у пустињи из које излаза нема
јер све је данас и увек је данас
док пепео заборава не покрије Све.


Пред самотињом

Дахћеш за вратом
док покушавам дах да ухватим
обремењена речима које ћуте
и згрудваном сећањима.

Из стопе у стопу
као с камена на камен
а у мени све камено
и све се круни
постаје прах и пепео,
мирише на смолу и тамљан,
на босиљак и пелин.

Док мрак свуд изокола
као опсада затеже омчу
као жижак на свећи која се гаси
ти титраш и трепериш док се тулиш,
остављаш ме у самоти саму
да тражим излаз онде где га нема
да ударам челом без челенке
у крајпутне белеге и крстаче
да скапам од самоће
и сећања.


Небо под ноктима

Станеш пред капијом,
укопаш се као да је туђа,
нит’ да кренеш даље
нити да се вратиш.

Све ти знано и на дохват руке,
а опет страно и непознато.

Отвара се небо под ноктима,
црна киша се сручи као из кабла,
навика зајази вртлог, врати га до прага.

Док корењем оплићеш диреке пободене
између витог ребра и грудњаче,
камениш у чекању да ти неко знан
име бар још једном прошапуће.



Октобар

Очи у очи
стројеви и колоне
цеви против очију
руке на очима
руке на кундацима
тишина и ... команда
отава мирише
на кртичњаке
и сасирену крв
и опет тишина
и опет руке на очима
и црне мараме
и црни барјаци
и црни гаврани
и време које пролази
стројевним кораком
и у колони
и нико није крив
јер време опра крв са руку
и склони руке са очију
а ми... ми да ли смо живи
док изнова посматрамо
у очи неке нове цеви


Без аманета

И зар мора тако,
оџак да склизне,
слемењачу уруши,
зидове разниже,
и скућено раскући
и укућене обескући?

Верижњаче ветрометини,
икону славску пепелу,
кандило ко да никад није,
а све зарад ничега?

Зар је ништа важније од свега?
Како укућанин у ништа да се сакрије од звери?
Која врата домаћин да отвори и дочека ако нема ни дирека?
Како ћемо, роде, без зидова за опело, у црну земљу?
И она ће бездомне да нас избаци.
Зар да нам костима орлушине гнезда праве,
да нам се и срж изгуби међ изгубљенима?

Кажите ми шта деци да кажем на самрти,
чиме да их научим и посаветујем,
шта да им у аманет оставим?


Драги Мирославе
Шаљем Вам неколико својих песама из најновијег рукописа којем нисам још увек ни радни наслов дала, а питање је када ћу и да ли ћу икада да кренем са сређивањем писанија које се гомила...
Шаљем па Ви видите шта ћете и како ћете са њима... Мени ће ионако стајати у некој од фасцикли компа... Можда се у међувремену негде и изгубе...
Шаљем Вам иако нисам ни сама сигурна зашто то чиним... Оно Миљковићемо „Поезију ће сви писати“ давно се преточило у време када поезију нико не чита, а поезија без читаоца је  слична напуклом звону склоњеном у катакомбама душе...
Све најбоље у животу и раду

Нада Петровић

Нема коментара: