.

.
Синтеза. Прототип "Васељенских новина"

четвртак, 26. новембар 2015.

Из најновијег рукописа за Лукића / Нада Петровић

Стопу по стопу ћутке

Корак по корак
кроз пустињу и пустару
кроз гладне године које се ређају
крај пресушених извора крајпутних
засути кишом куршума
тучом из ведрог неба
очима испраним од суза
душом неутешном и рушном
наручја празних сањамо јаук из сепета
и мач над главом који се клати
трзамо се у сну и загледамо у сенке
те стоглаве крвопије и душеваднице
како се домунђавају
како нам и тај један једини пут
обрушавају и урушавају
како реже и режу реч као да је колач славски
а славу и преславу заборавили
обневидели од безверја и неверице
скидају маске као да не знамо
да испод сваке од њих не постоји лице
но рачвасти језици којим палацају

Стопу по стопу ћутке
тишина одјекује трагом бескућника
постасмо скитнице и успутници
који на путу ка гробљу завиде мртвима
а за то време кости се под земљом преврћу
и шкрипе и шкргућу и хтеле би да смоницу разгрну
да нас пригрле и заштите и склоне од злотвора
и слепаца који нас у нове безданице воде
као да нам није доста јама и кама
цео нам живот оде а ми и даље корачамо.


Четерес и прве

Док су у срце, у лице, у длан,
веровали смо покривени дном,
да је коначно паду дошао крај,
да се стид може носити као самар.
Жив се човек на све навикне,
ал' сада кад дође на ред погача и со,
кад пљунуше у сузе и крвави зној,
сећам се баба Цоле која говорише
последње речи свог човека
пред стројем четерес прве
„ Леба вам се и со огадио...
Кажите ми бар што“

Да се пробудимо 

Јесу ли нас то заборавили
Свеприсутни и Свезнани?
Докле ће ова ноћ да траје?
Отегла се ко гладна година.
Огласише се и први и други петлови, а не свиће?
Погасише се све звезде и на крају Звезда Даница,
а ниоткуд ни са које стране ни трун видела,
пекари давно сручише потквас у наћве,
до сад им је прекипело на све стране,
теста до колена, до струка, до грла,
удавиће се у соли, брашну и води
док први зрачак падне на суварке
и скине росу, кресивом и кременом да ужагре искру,
пламичак да лизне шушку, цепљике и треске,
да набацају чамовину и огањ да подјаре,
лопови се давно скрасили у својим кућама,
ноћобдије и снохватачи куњају крај огњишта,
сове се трећи пут враћају из лова и изнова иду,
слепи мишеви прогледали на оба ока,
загледају у неверици куће које посташе пећине,
неко из даљине довикује, само одјек чујемо,
„Сунце вам калаисано, докле ћете да мртвујете,
будите Јутро, пробудите га, да се пробудимо.“



Изгубљене речи

Видех очи и у очима смрт
као што сада тебе гледам
и она ми покaза пут
куда да кренем док се враћам
и видех прст као стрелу
која у гледац гађа
да обневидела кренем
и слепа стигнем,
а би ноћ ко ова сада,
ноћ заборава.
Оглувех тада од тишине
па ни ову садашњу не чујем,
постадох кљаста међ кљастима,
и постах саката међ сакатима,
изгубљена у речима изгубљеним.




Мач свитања

Годинама спавам без снова,
улетим у тмину као у пећину
или у смрт, ако смрт постоји,
наслоним леђа на зид и ћутим
без сећања, без страха,
одмор је то од свакодневних мисли,
од себе уплашене и растрзане
како у мраку и куда након мрака.
За то време неко седи на другом крају
и посматра како ми се руке трзају
у покушавају да ухвате дан
који као слепи миш виси наглавачке
сапет омчом изнад моје главе.
А испред улаза се свитање и раздан
упињу из петних жила у покушају
да пронађу реч оштру као каму
којом ће да наричу чим отворим очи
и угледам празне бисаге у начетом дану.

*


Укалупљена мука

Мука с муком сатерала до под греду
подбила у калуп сламу, плеву и блато
сабија босим табанима и пева без гласа
ил' ми се чини док  чекам јавку из далека
да је и ова игра завршена, да се креће испочетка,
а на почетку ко и на крају клецају речи и колена
под ведрим небом на коме стрвинари лете у круг.


Уклети

Сустиже клетва као чума
широким откосом коси из рамена,
одбацује пуно класје у увратине,
слаже труло и празно на крстине,
ређа трињу око жижљивог стожера,
око вешала на којима вијори испрана застава
која памти заклетве и кривоклетства,
а под јарболом деца мрморе,
нема ко да их научи језику прадедова,
тишине ко стрвинари одасвуд долећу
и кидају језике онима који би да проговоре.



Глад очију

Плане и све сагори сем сећања
и изнова се корача као да ништа
и ником ни реч, а и шта рећи,
и коме, би ли разумео глад очију
и жеђ у пустињи из које излаза нема
јер све је данас и увек је данас
док пепео заборава не покрије Све.


Пред самотињом

Дахћеш за вратом
док покушавам дах да ухватим
обремењена речима које ћуте
и згрудваном сећањима.

Из стопе у стопу
као с камена на камен
а у мени све камено
и све се круни
постаје прах и пепео,
мирише на смолу и тамљан,
на босиљак и пелин.

Док мрак свуд изокола
као опсада затеже омчу
као жижак на свећи која се гаси
ти титраш и трепериш док се тулиш,
остављаш ме у самоти саму
да тражим излаз онде где га нема
да ударам челом без челенке
у крајпутне белеге и крстаче
да скапам од самоће
и сећања.


Небо под ноктима

Станеш пред капијом,
укопаш се као да је туђа,
нит’ да кренеш даље
нити да се вратиш.

Све ти знано и на дохват руке,
а опет страно и непознато.

Отвара се небо под ноктима,
црна киша се сручи као из кабла,
навика зајази вртлог, врати га до прага.

Док корењем оплићеш диреке пободене
између витог ребра и грудњаче,
камениш у чекању да ти неко знан
име бар још једном прошапуће.



Октобар

Очи у очи
стројеви и колоне
цеви против очију
руке на очима
руке на кундацима
тишина и ... команда
отава мирише
на кртичњаке
и сасирену крв
и опет тишина
и опет руке на очима
и црне мараме
и црни барјаци
и црни гаврани
и време које пролази
стројевним кораком
и у колони
и нико није крив
јер време опра крв са руку
и склони руке са очију
а ми... ми да ли смо живи
док изнова посматрамо
у очи неке нове цеви


Без аманета

И зар мора тако,
оџак да склизне,
слемењачу уруши,
зидове разниже,
и скућено раскући
и укућене обескући?

Верижњаче ветрометини,
икону славску пепелу,
кандило ко да никад није,
а све зарад ничега?

Зар је ништа важније од свега?
Како укућанин у ништа да се сакрије од звери?
Која врата домаћин да отвори и дочека ако нема ни дирека?
Како ћемо, роде, без зидова за опело, у црну земљу?
И она ће бездомне да нас избаци.
Зар да нам костима орлушине гнезда праве,
да нам се и срж изгуби међ изгубљенима?

Кажите ми шта деци да кажем на самрти,
чиме да их научим и посаветујем,
шта да им у аманет оставим?


Драги Мирославе
Шаљем Вам неколико својих песама из најновијег рукописа којем нисам још увек ни радни наслов дала, а питање је када ћу и да ли ћу икада да кренем са сређивањем писанија које се гомила...
Шаљем па Ви видите шта ћете и како ћете са њима... Мени ће ионако стајати у некој од фасцикли компа... Можда се у међувремену негде и изгубе...
Шаљем Вам иако нисам ни сама сигурна зашто то чиним... Оно Миљковићемо „Поезију ће сви писати“ давно се преточило у време када поезију нико не чита, а поезија без читаоца је  слична напуклом звону склоњеном у катакомбама душе...
Све најбоље у животу и раду

Нада Петровић

Нема коментара: