петак, 13. март 2020.

Јовиа Аћин: Затурене приче, па опет нађене на најнеочекиванијем месту! Такве су драгоцене, јер најбоље раскривају изгубљене истине у животу.



....Ова ваша књига почиње старим мотивом пронађеног рукописа, мада у до сада непознатој варијанти. Шта за вас и ваше ликове у „Пилоту трамваја” значе заборављене приче?
Затурене приче, па опет нађене на најнеочекиванијем месту! Такве су драгоцене, јер најбоље раскривају изгубљене истине у животу. Одгурнули смо их у заборав или одвраћамо поглед од њих, управо зато што се у њима налази нешто болно, нешто што морамо знати, иако нас сатире. Таква је прича и из мог прошлог романа „Сродници”. Били су ми искрсли из срца, па ма колико у њима прича дубоко била болна. Испричана је ведро, иако говори о оцу чија деца су присиљена да оду и оставе га заувек самог. То је роман о фантомском свету и трагању по њему за сродницима, избеглим од комараца и маларије из бечкеречке Мале Барселоне, расејаним, изгубљеним. Населили су неко пиринејско село и назвали га својим именом. А кад онај ко прича, стигне у село, оно је пусто, фантомско, и ствари почињу да се компликују. Уосталом, није ли данашњи свет, нарочито у овим крајевима, у извесном смислу, фантомски? У „Пилоту трамваја” такође виде се Пиринеји, затим Србија, чак и од Галипоља пешке до Косова, па Црна Гора, Албанија, Средоземно море, Француска, Немачка, Аустрија… Европа, и то у њеним засад најстрашнијим тренуцима прошлог века, а који нам много говоре о овом веку. Мој јунак, Миљан Клисура, марсејски трамвајџија са Хомоља, најпре као дечак на страдалном беспућу преко арбанашког крша, па све док не остари и остану му једино сећања на пријатеље и блиске особе, који су скончали у европском котлу и крематоријуму. Али и тај роман је, верујем, ведар, иако говори о нимало ведром животу. Неки читаоци су ми поверили да је код њих роман изазвао благе халуцинације. То се дешава кад спојите светлост и таму.....
извор.ИНТЕРВЈУ: ЈОВИЦА АЋИН, писац |Наш човек у свету – тој причи не могу одолети |Искусили смо збегове и сами и давно и недавно. То су ране које не зацељују. Никоме их не треба пожелети|Аутор: Марина Вулићевићчетвртак, 12.03.2020. у 20:00

Нема коментара:

.

.
Синтеза. Прототип "Васељенских новина"