.

.
Синтеза. Прототип "Васељенских новина"

субота, 22. април 2017.

БЕЗ РАДОСТИ / Александар Лукић

БЕЗ РАДОСТИ

Црни нокти локалне курве – олајисани бого,

оштре ченгеле, прсти свијени у песницу једва

око рукохвата градског аутобуса у покрету, а,

ипак спорог, у кретању ка циљу: клај – клај.

Не, то није ребус, већ свеж црв мимикрије

лица светине око тебе: ни за ни против.

Да повратиш од муке, спознајући

јавну болест века - ко је ту коме својта:

назубљена страшила.

Путује наша крнтија књижевности -

очерупана гуска, усред дана.

Црв гмиже по лепој гипсаној руци –

изложен попут нарезаног дувана.

Куд води овај пут? Није ли одвећ около срања?

Без радости путује курва: домаћи сирак.

Услугу умакања ките, јефтино наплаћује: враже.

Папирна новчаница крије портрет власника пиваре

за почетак и крај љубависања на брзину.

Гле, како се под ноктима меша сакупљен

црни барут прашине националног посртања -

стварност ђубришта републике.

Младићу пази се родбине. Води рачуна

док не буде касно. Не казуј, камо стремиш?

Гомилице псећих гована вребају на сваком кораку.

Обиђи пут којим су ишли славни српски писци:

мајстори за титрање диктаторских јаја. Подвизи класика –

углавном јесу заобљена истина. Изгубљено јагње.

Прича расута као златна струготина двориштем пилане.

Једнозначан живот против природног поретка ствари:

језик за зубима. Ко може, нека свари.

Треба ли марити за мнење, за оне

свакодневне гњиде у покрету?

Пажња? Упозорење да се не угази у какво

људско говно на путу није истакнуто.

Данашњица не штеди, вољна да показује

набилдоване мишиће, екстремне инвалиде:

удружење књижевника на првом месту

обузето организовањем даћа.

Црн угљен под ноктима курве са обода земље -

рукопис би могао бити, каквом писцу одложен

за будуће дане, о, ви малобројни часници.

Котарица од прућа са кртолама кромпира.

Што се каже: у углу ковачнице. Крај пепелишта.

Тули баштина. Издуван кожни мех. Таштина!

Тупо цртало запосела рђа. Не гледај.

Од зиме дрхти мишић, мили брате.

Побеђен бележник што је цртао танке линије

пред браздама по земљи, сад лежи претворен

у млаки мушки уд. Треба да ти кажем таква је и

наша савремена књижевност – постмодерне лагарије.

Испрано свињско црево, та, има чему да служи.

Домаћице ће какве су, знај, у овим селима крај пута,

претворити црево у љуту кобасицу.



Из моје тамне душе, избија стид -

смрскана глава сјаја звезда из ноћи,

но, не плашите се ви непознати, ипак путујем,

путујем, настављајући пробијање до вас?

Суве шљиве црне се од дима,

фишек пун семенки сунцокрета

у рукама носи заљубљени пар.

Шта да кажем? Коме да кажем, где смо сад?

Без радости! Без радости!

Вратимо се мили, на почетак приче.

Ми нисмо спазили разапете дизгине

сред врбака крај пута. Ах, ви несрећне жене?

Врпце беле павити уплетене и успузале уз сува

стабла јаблана тамо су била. Ни налик на ваше плетенице.

Песак вејач удара о прозор, чујмо.

Можда је то пепео каквих светих моштију

понео ветар са литургије под ведрим небом

у даљини за брегом.

После свега, погледајмо се међу собом.

Нама као остарелом патријарху: очи сузе.

                                      = извор: из рукописа српских песника

Нема коментара: