Антологије Јована Пејчића / Станиша Нешић

Јован Пејчић,
професор универзитета, полиграф
Станиша Нешић

ANTHOLOGIA Serbica
ЈОВАНА ПЕЈЧИЋА
ANTHOLOGIA Serbica. 1, Приону душа моја : молитве Светога Саве : молитве Светоме Сави (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus, Нови Сад 2003.

ANTHOLOGIA Serbica. 2, Време и Вечност : антологија српских молитава: (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus,
Нови Сад 2003.

ANTHOLOGIA Serbica. 3. Чудо речи : антологија српских похвала: (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus, Нови Сад 2003.

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног.Молитва Исусова

1.

Мо­ли­тве се ја­вља­ју у свим ре­ли­ги­ја­ма. Хри­шћан­ство за мо­ли­тве нај­че­шће на­ла­зи осно­ву и уз­о­ре у Ста­ром За­ве­ту и при­др­жа­ва се уоп­ште у ча­сном бо­го­слу­же­њу обра­за­ца и кли­шеа мно­штва мо­ли­тве­них де­ла ста­ро­за­вет­не ли­те­ра­ту­ре. Као обра­ћа­ње Бо­гу, мо­ли­тве се мо­гу по­де­ли­ти на прос­бе­не, бла­го­дар­не и по­хвал­не (сла­во­сло­вја). Пр­во – мо­ли­тве по соп­стве­ном сми­слу и су­шти­ни мо­гу има­ти уну­тра­шњу и усну, го­вор­ну и пој­ну, фор­му у за­ви­сно­сти да ли се оне ма­ни­фе­сту­ју ум­но, ми­са­о­но, или у звуч­ној фор­ми при­ли­ком бо­го­слу­же­ња или ин­ди­ви­ду­ал­но. По­том, оне се мо­гу де­ли­ти на лич­не и оп­ште. У крај­њем слу­ча­ју мо­ли­тве су уз­но­ше­ње ума и ср­ца ка Бо­гу од стра­не по­је­дин­ца, али ду­хов­ни, са­бор­ни кон­такт мно­гих ли­ца, да­ју им осо­бен ка­рак­тер и зна­че­ње, у скла­ду са по­зна­тим ре­чи­ма Хри­сто­са: „Где су дво­је или тро­је са­бра­ни у име Мо­је та­мо сам и Ја ме­ђу њи­ма“ (Ма­те­ја, 18:20).
Са бо­го­слу­жбе­не тач­ке гле­ди­шта, мо­ли­тве при­зна­ју сав ду­хов­ни жи­вот или пут са­мог ду­хов­ног жи­во­та и ње­го­во деј­ство. Уз­но­ше­ње ду­ше ка Бо­гу ак­ти­ви­ра сва чу­ла и рас­по­ло­же­ња оба­ве­зна за хри­шћа­не. По­ка­ја­ње, ве­ра, бла­го­да­ре­ње – све упу­ћу­је ми­сао ка Бо­гу и уте­ме­љу­је мо­ли­тве­но тај по­ку­шај су­сре­та. Бла­го­ча­сно деј­ство мо­ли­тве фак­тич­ки по­ве­зу­је хри­шћа­не у за­јед­ни­штво са сво­јим Твор­цем. Оби­чан жи­вот до­би­ја ви­ши сми­сао при­др­жа­ва­њем са­ве­та апо­сто­ла Па­вла: „Не­пре­ста­но се мо­ли­те“ (Со­лу­ња­ни­ма 5:17). Та­ква ду­хов­на мо­ли­тва по­ка­зу­је се као ма­ло­до­ступ­на по­чет­ни­ци­ма, јер је ње­на крај­ња ма­ни­фе­ста­ци­ја не­пре­ста­на мо­ли­тва, тј. мо­ли­тва Ису­со­ва.
У мо­ли­тви се раз­ли­ку­ју три сте­пе­на: 1) чи­та­ње, на­кло­ни и бде­ни­ја; 2) те­ле­сно и ду­хов­но су у развно­те­жи, јер има­ју исту си­лу и сна­гу; 3) ви­ши сту­пањ – „деј­ство мо­ли­тве без ре­чи, без на­кло­на и та­ко­ђе без раз­ми­шља­ња“.

2.

Мо­ли­тве су са­бра­не у Мо­ли­тво­слов, јед­ну од бо­го­слу­жбе­них књи­га ко­ја се од­но­си на бо­го­слу­же­ње и са­др­жи у осно­ви из­во­де из оста­лих књи­га ко­је се упо­тре­ба­ља­ва­ју при оп­штем бо­го­слу­же­њу. Мо­ли­тво­слов са­др­жи нај­ви­ше мо­ли­тво­сло­вја из че­ти­ри књи­ге ко­је се од­но­се на ча­сно бо­го­слу­же­ње: Пра­вил­ник, Ака­ти­стик, Ка­но­ник и Све­ци.
У Мо­ли­тво­сло­ву су по­ме­ша­ни: слу­жбе оп­штег бо­го­слу­же­ња ко­је се на­ла­зе у Ча­со­сло­ву: ве­чер­ње, по­лу­ноћ­ни­ца, ју­тре­ња; 2) мо­ли­тво­сло­ве од ко­јих је на­чи­њен са­др­жај Ака­ти­сти­ка, са­бра­не ака­ти­сте за ке­ли­ју до­ма­ће и оп­ште упо­тре­бе, и Ка­но­ни­ка, у ко­ме су сти­хи­ре, ка­но­ни и ака­ти­сти; 3) Ме­се­цо­сло­ва, пас­ха­ли­ја и пе­смо­по­ја­ње, ко­ји су до­да­ти уз Ме­се­цо­слов – кон­да­ци, тро­па­ри; 4) мо­ли­тво­сло­вја ко­јих не­ма ни у ка­квим дру­гим бо­го­слу­жбе­ним књи­га­ма – „мо­ли­тве за ли­тур­ги­ју“, озна­че­не за чи­та­ње не од стра­не је­ре­ја, ђа­ко­на или пој­ца, не­го од мир­ја­на ко­ји при­су­ству­ју ли­тур­ги­ји (ви­де­ти: Хри­шћан­ство, ен­ци­кло­пе­диј­ски реч­ник, том 2, Мо­сква 1995, стр. 142).

3.

Са књи­жев­но­и­сто­риј­ске тач­ке гле­ди­шта, „ANT­HO­LO­GIA Ser­bi­ca“ Јо­ва­на Пеј­чи­ћа је из­у­зет­но зна­ча­јан рад из ви­ше раз­ло­га. Нај­пре, ово тро­том­но де­ло на јед­ном ме­сту са­би­ра нај­зна­чај­ни­је мо­ли­тве и по­хва­ле срп­ско­га књи­жев­ног кор­пу­са од нај­ста­ри­јих вре­ме­на до да­нас. По­том, то је је­дин­ствен и пи­о­нир­ски рад на овом књи­жев­но­и­сто­риј­ском по­љу ко­ји у се­би са­жи­ма и ин­те­гри­ше кон­ти­ну­и­тет ових жан­ро­ва кроз ду­хов­ну вер­ти­ка­лу ко­ја по­ве­зу­је у је­дин­стве­ну це­ли­ну и она де­ла ко­ја се услов­но мо­гу на­зва­ти и де­ли­ма све­тов­не књи­жев­но­сти, а на­ста­ла су те­о­риј­ском раз­град­њом це­ли­не срп­ског књи­жев­ног си­сте­ма у ко­ме је те­ма­ти­ка би­ла осно­ва.
О овим уни­вер­за­ли­ја­ма пра­во­слав­ног књи­жев­ног кор­пу­са уоп­ште је­дан од ње­го­вих нај­бо­љих по­зна­ва­ла­ца, Ди­ми­три­је С. Ли­ха­чов, ка­же: „Ста­ра књи­жев­ност не зна за књи­жев­не прав­це све до XVII ве­ка“ (Д. С. Ли­ха­чов, По­е­ти­ка ста­ре ру­ске књи­жев­но­сти, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град 1972, стр. 24). Да­на­шња књи­жев­на тер­ми­но­ло­ги­ја мо­ли­тву де­фи­ни­ше као из­ра­зи­то лир­ски жа­нр ре­ли­ги­о­зног ка­рак­те­ра и мо­ти­ва­ци­је, као апо­строф и обра­ћа­ње бо­жан­ском би­ћу, ан­ђе­ли­ма и све­ци­ма и ве­зу­је је за по­јам кул­та, што у осно­ви ре­ду­ку­је жа­нр мо­ли­тве и огра­ни­ча­ва га на Сред­њи век, а по­себ­но за ли­тур­гиј­ски об­ред, да­кле, на оно вре­ме у ко­ме „књи­жев­ност не зна за књи­жев­не прав­це“, од­но­сно жан­ру мо­ли­тве учи­та­ва да­на­шње то­е­риј­ске ка­но­не. Ме­ђу­тим, жа­нр мо­ли­тве је и да­нас и те ка­ко жив и у књи­жев­но­сти при­су­тан, за шта по­сто­ји мно­га при­ме­ра. Сто­га је нео­п­ход­на и но­ва де­фи­ни­ци­ја жан­ра мо­ли­тве у ко­јој би кон­ти­ну­и­ну­и­тет пред­ме­та, те­ма­ти­ке жан­ра био од при­мар­ног зна­ча­ја, а ње­го­ве ме­та­мор­фо­зе у том кон­ти­ну­и­те­ту има­ју са­мо се­кун­дар­ну вред­ност.
Осно­ва за ова­кав је­дан став је и при­ре­ђи­вач­ки рад Јо­ва­на Пеј­чи­ћа, ко­ји у књи­зи При­о­ну ду­ша мо­ја хро­но­ло­шки са­би­ра мо­ли­тве Све­то­га Са­ве и мо­ли­тве Све­то­ме Са­ви од XI­II до XX ве­ка, од са­мог Све­тог Са­ве до Ју­сти­на По­по­ви­ћа, чи­је мо­ли­тве по­ка­зу­ју да је жа­нр мо­ли­тве као ци­ви­ли­за­циј­ска али и књи­жев­но­те­о­риј­ска од­ред­ни­ца и те ка­ко жив и при­су­тан и у са­вре­ме­ној срп­ској књи­жев­но­сти. Срп­ска књи­жев­ност кроз та­кав при­ступ опет би­ва си­стем са свим сво­јим осо­бе­но­сти­ма, ко­је се у мно­го­че­му до­ди­ру­ју, али и раз­ли­ку­ју од за­пад­ног књи­жев­ног ка­но­на. Али, то је ствар те­о­риј­ских раз­гра­ни­ча­ва­ња и пре­ци­зи­ра­ња. Оста­је чи­ње­ни­ца да је Јо­ван Пеј­чић овом сво­јом књи­гом на­пра­вио пр­ви ко­рак и да је ње­ном ком­по­зи­ци­јом по­ка­зао да је срп­ска књи­жев­ност це­ли­на у ко­јој су и ду­хов­но и све­тов­но за­јед­но, део истог си­сте­ма.
На­кон по­лу­ве­ков­не ре­дук­ци­је, те­о­риј­ске осно­ве на ко­ји­ма је при­ре­ђе­на ова књи­га од­ре­ђу­ју пра­ву ме­ру кон­ту­и­те­та срп­ске књи­жев­но­сти и по­ка­зу­ју се као зна­ча­јан ци­ви­ли­за­циј­ски чин. Да­кле, Јо­ван Пеј­чић је већ сво­јом пр­вом књи­гом у окви­ру три­ло­ги­је ко­јој је с пра­вом дао за­јед­нич­ки на­словм „ANT­HO­LO­GIA Ser­bi­ca“, При­о­ну ду­ша мо­ја, те­о­риј­ски тра­си­рао пут за дру­гу и тре­ћу књи­гу три­ло­ги­је: Вре­ме и Веч­ност и Чу­до ре­чи, ко­је су по сво­јој су­шти­ни та­ко­ђе мо­ли­тве али ме­ђу њи­ма има и оних све­тов­ног и по­хвал­ног ка­рак­те­ра. У са­же­том пред­го­во­ру „Мо­ли­тве­на реч Све­то­га Са­ве“ Јо­ван Пеј­чић на по­чет­ку ка­же: „Свој по­че­так срп­ска мо­ли­тва има у Све­том Са­ви, и сву ви­си­ну, сву ле­по­ту до­сти­же она већ са Све­тим Са­вом“. По­том, при­ре­ђи­вач кроз са­мо де­ло Све­то­га Са­ве, од­но­сно де­фи­ни­ци­је, да­је од­го­во­ре шта је по су­шти­ни мо­ли­тва за ро­до­на­чел­ни­ка срп­ске књи­жев­но­сти. Мо­ли­тве ко­је по­том сле­де у књи­зи При­о­ну ду­ша мо­ја по­ка­зу­ју да се при­ре­ђи­вач др­жао ових де­фи­ни­ци­ја без об­зи­ра на то у ком су ве­ку мо­ли­тве за­сту­пље­не у књи­зи на­ста­ле. До­след­ност с ко­јом при­ре­ђи­вач кроз вре­ме ус­по­ста­вља кон­ти­ну­и­тет це­ли­не си­сте­ма мол­бе­не књи­жев­но­сти у Ср­ба ов­де се по­ка­зу­је као ве­ли­ка вр­ли­на у књи­жев­но­и­сто­риј­ском од­ре­ђе­њу кон­ти­ну­и­те­та јед­ног зна­чај­ног жан­ра срп­ске књи­жев­но­сти.
Та­кав при­ступ је спро­ве­ден и у дру­гој књи­зи ан­то­ло­ги­је, Вре­ме и Веч­ност, ко­јом при­ре­ђи­вач за­о­кру­жу­је ову те­ма­ти­ку. Сам на­слов дру­ге књи­ге су­ге­ри­ше две ка­те­го­ри­је вре­ме­на, од ко­јих је пр­ва са­мо сег­мент и у функ­ци­ји су­шти­не дру­ге. И ако је пр­ва би­ла ве­за­на за ро­до­на­чел­ни­ка овог жан­ра и за вре­ме и лич­ност Све­то­га Са­ве, дру­га је прак­тич­но на­ста­вак пр­ве, по­чи­ње До­мен­ти­ја­но­вом мо­ли­твом, а за­вр­ша­ва се са­же­том мо­ли­том Но­ви­це Та­ди­ћа, на­шег са­вре­ме­ни­ка. На тај на­чин при­ре­ђи­вач је кроз пр­ве две књи­ге за­тво­рио вре­мен­ски кон­ти­ну­и­тет, али је за­то, исто­вре­ме­но, отво­рио кон­ти­ну­и­тет веч­но­сти.


4.

По­хва­ла је та­ко­ђе мо­ли­тва, али у ње­ној осно­ви мо­ли­тве­на су­шти­на се оства­ру­је кроз па­ра­докс у ко­ме је ве­ли­ча­ње и сла­вље­ње не­ке лич­но­сти кроз мо­ли­тве­ну пе­сму или ре­тор­ски ис­каз у функ­ци­ји кул­та и ка­но­ни­за­ци­је, а у но­ви­је вре­ме и у функ­ци­ји ис­ти­ца­ња вр­ли­на и осо­би­на не­ке лич­но­сти без пре­тен­зи­ја на култ и ка­но­ни­за­ци­ју. Те вр­ли­не и осо­би­не мо­гу би­ти раз­ли­чи­тог ка­рак­те­ра и ти­па, етич­ког, есте­тич­ког, на­уч­ног, фи­ло­соф­ског, по­ли­тич­ког и дру­гог ка­рак­те­ра, али без ве­зи­ва­ња за уста­ље­ну про­це­ду­ру гра­ђе­ња кул­та и ка­но­ни­за­ци­је. Од­но­сно, по­хва­ла за­др­жа­ва су­шти­ну мо­ли­тве, али је оства­ру­је дру­го­ја­чи­јим стил­ским сред­стви­ма, нај­че­шће ре­тор­ским. Та­ко, на при­мер, кроз „Над­гроб­но сло­во“ До­си­теј Об­ра­до­вић ис­пи­су­је мо­ли­тву Пе­тру Но­ва­ко­ви­ћу Чар­да­кли­ји (1808), а Иво Ан­дрић, кроз По­хва­лу Пе­тру II Пе­тро­ви­ћу Ње­го­шу, мо­ли­тву Ње­го­шу, и ка­же: „У то­ме је Ње­гош сли­чан ду­хо­ви­ма из Ре­не­сан­се, ко­ји су у свој те­ста­мент уно­си­ли сво­је ми­са­о­не не­до­у­ми­це и пре­о­ку­па­ци­је, и још у те­ста­мен­ту пре­по­ру­чи­ва­ли Бо­гу свој дух или ду­шу („ANI­MUM ME­UM SEU ANI­MUM“). Иси­до­ра Се­ку­лић у по­хва­ли Ла­зи Ко­сти­ћу ка­же: „Ла­за Ко­стић је Бо­го­ро­ди­ци по­ста­вио јед­ну од нај­леп­ших и не­са­гор­љи­вих све­ћа: нај­сил­ни­ја љу­бав­на пе­сма спр­ске књи­жев­но­сти ’San­ta Ma­ria del­la Sa­lu­te‘...“ (1941). И та­ко ре­дом, од по­хва­ле до по­хва­ле, ко­је у су­шти­ни са­др­же и обра­ћа­ње, мо­ли­тву Бо­гу, ко­ли­ко и чи­та­о­цу, ова књи­га се за­вр­ша­ва им­пре­сив­ном по­хва­лом Ср­би­ји (1999) фи­ло­со­фа Ми­ха­и­ла Ђу­ри­ћа ко­ја је из­ре­че­на у тра­гич­ним да­ни­ма на кра­ју про­шлог ве­ка и ми­ле­ни­ју­ма. Као што ви­ди­мо, кроз по­хва­ле те­ма и пред­мет обра­ћа­ња се про­ши­ру­је и на све­тов­ни кор­пус али за­др­жа­ва­ја свој те­мељ и кон­ти­ну­и­тет у мо­ли­тви.
Јо­ван Пеј­чић је то те­о­риј­ски тач­но уочио, ка­да је у пи­та­њу по­хва­ла, иако се са­да­шња књи­жев­но­те­о­риј­ска ми­сао као и у пр­вом слу­ча­ју, ка­да је у пи­та­њу мо­ли­тва, кре­ће у гра­ни­ца­ма књи­жев­но­и­сто­риј­ских са­гле­да­ва­ња ко­ја у се­би увек са­др­же од­ре­ђе­ни сте­пен ре­дук­ци­је књи­жев­них жан­ро­ва, не озна­ча­ва­ју­ћи по­хва­лу као по­се­бан по­џа­нр мо­ли­тве и свр­ста­ва­ју­ћи је по­гре­шно у жа­нр ли­ри­ке ре­тор­ских осо­би­на и су­шти­не. Ту опет до­ла­зи­мо до оне исти­не да су ста­ра де­ла не са­мо ра­зно­вр­сна по ти­пу и жан­ру не­го и да „сто­је ви­ше или ма­ње уса­мље­но“ у књи­жев­но­те­о­риј­ском си­сте­му, јер су мно­га од них, па и по­хва­ла о ко­јој је ов­де реч, спој ви­ше жан­ро­ва, па чак и ви­ше умет­нич­ких ди­сци­пли­на, што из­и­ску­је по­себ­на ин­тер­ди­сци­пли­нар­на про­у­ча­ва­ња у њи­хо­вом књи­жев­но­те­о­риј­ском од­ре­ђе­њу. Ако са­гле­да­мо да хим­но­граф­ска су­шти­на по­хва­ле про­из­и­ла­зи из ме­ло­диј­ске осно­ве ко­ја има свој те­мељ и ко­ре­не у псал­ми­ма (псал­мо­ди­ја) су­о­чи­ће­мо се са чи­ње­ни­цом да су врем­не­ом се­кун­дар­не ма­ни­фе­ста­ци­је те­ме­ља про­ла­зи­ле кроз број­не про­бра­жа­је од ли­ри­ке до ре­то­ри­ке, сти­ло­ви су се ме­ња­ли али те­мељ и ко­ре­ни су у ду­би­ни кон­тек­ста оста­ја­ли при­сут­ни иако на пр­ви по­глед те­шко уоч­љи­ви. Овај кон­ти­ну­и­тет је Јо­ван Пеј­чић до­бро уочио и он до пу­ног из­ра­за до­ла­зи у тре­ћој књи­зи ње­го­ве ан­то­ло­ги­је Чу­до ре­чи.
По овом прин­ци­пу у тој књи­зи су са­бра­не нај­зна­чај­ни­је по­хва­ле спр­ске књи­жев­но­сти. Упра­во за­то, у та­ко­ђе са­же­том пред­го­во­ру за ову књи­гу, Јо­ван Пеј­чић ка­же: „... по­хва­ла је­сте са­мо ка­да је по­хва­ла вр­ли­не: чо­веч­но­сти, прав­де, љу­ба­ви, ле­по­те, зна­ња...“ И то је оно аде­кват­но књи­жев­но­те­о­риј­ско по­ла­зи­ште у фор­ми­ра­њу ове ан­то­ло­ги­је по­хва­ла. Ан­то­ло­ги­ја по­чи­ње По­чет­ним сло­вом Све­тог Са­ве: „По­хва­ла пра­вој ве­ри“, а за­тва­ра се „По­хва­лом ве­ли­ком име­ну“ Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа. Из­ме­ђу ове две по­хва­ле хр­но­ло­шки су по­ре­ђа­не по­хва­ле од Сте­фа­на Пр­во­вен­ча­ног до Ми­ха­и­ла Ђу­ри­ћа, прак­тич­но, од нај­ста­ри­јих вре­ме­на до да­нас. Сви­ма њи­ма је за­јед­нич­ки ре­тор­ски ка­рак­тер, у за­ви­сно­сти од вре­ме­на ка­да су на­ста­ле и те­ма­ти­ке ко­јој су по­све­ће­не, али исто та­ко у сви­ма њи­ма има до­ста лир­ских па­са­жа, од­но­сно, ме­ша­ња жан­ро­ва, па и сти­ло­ва. Јед­но стил­ско–жан­ров­ско бо­гат­ство и те­мат­ска раз­у­ђе­ност основ­не су од­ли­ке ове књи­ге, тре­ће и за­кључ­не, ко­је је, ка­да је у пи­та­њу мо­ли­тва, при­ре­ђи­вач Јо­ван Пеј­чић с пра­вом на­звао „ANT­HO­LO­GIA Ser­bi­ca“. У да­на­шњој срп­ској књи­жев­но­сти ма­ло је ра­до­ва са та­квим књи­жев­но­те­о­риј­ским по­ме­ра­њи­ма. Они је­два да се мо­гу из­бро­ји­ти на пр­сте, али су и те ка­ко зна­чај­ни на књи­жев­но­те­о­риј­ском по­љу, јер рав­на­ју но­ве то­е­риј­ске пу­те­ве за са­гле­да­ва­ње срп­ске књи­жев­но­сти, она­кве ка­ква она ци­ви­ли­за­циј­ски за­и­ста и је­сте.

Станиша НЕШИЋ*

_______

* Песник, есејиста, уредник Новина Београдског читалишта