Translate

О Сабирању Целокупних Дела Бела Тукадруза

О Сабирању Целокупних Дела Бела Тукадруза
Више и детаљније - Апел Листу Заветине+је потребна новчана помоћ за штампање Целокупних дела Белатукадруза како би те књиге доспеле у народ и културу за које су и писане. А преко њих и у свет! ______________________________________

Укупно приказа странице

Претражи овај блог

ПРУГА 47

ПРУГА 45. УПОРЕДНИКА

Пруга 45. упоредника
ПРУГА Бордо -Лион - Милано - Загреб - Београд - Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз пре Дунава на Ђердапу - Одеса

недеља, 26. фебруар 2017.

ЈЕДНО УСАМЉЕНО ДРВО




...Био сам једно усамљено дрво, можда баш ово,
пре него што су га ветрови скршили...
Не знам када и не знам после чега...

...
Високо разгранато дрво на планини
на лепој планини
на планини окренутој другим планинама
и не беше то тако давно
иако су прошле године и деценије

..

..
Обилазио сам планине севера и југа,
истока и запада
и суочавао се са  другим
усамљеним дрветима
која су сањала да постану нешто друго,
по цену тестере, по цену преображења.

И око сваког дрвета и села
ширила се лепеза пропадања,
која се почела лепити
и за мене, као чичак о ногавице пастиру.


...
Ширила се пустиња самовања
са фатаморганама
свезаног и скоро разапетог женског тела, напетог у луку...
Пустиња недогледна...
Тела које тако чека напето
већ деценијама
бесконачност
коју треба да савлада




...БЕСКОНАЧНОСТ КОЈУ ТРЕБА ДА САВЛАДАМО...


Космички извор страха произлази из ноћи без почетка, с којима је Бог водио прву борбу. Добио ју је напола јер је успео да замени ноћ и дан. Човеку је преостало да начини дан. Али није успео да победи ноћ, осим у мислима. Његови протести у мраку, немилосрдна музика између сенки наставља се међу сенкама без наде и без старости - стари план Божанског. Ми не спавамо одмора ради, већ да бисмо заборавили ноћ. Бесконачност коју треба да савладамо. Сан је дезертирање пред Богом. Да ли је он лек против страха, против свакодневног страха од ноћи? Али кошмари су само изданци сталног ужаса, јер не сањамо само да би смо се спасли од притиска великог страха попут таме. „Лепи снови?" Оптичке илузије ужаса. Сваки човек испашта од рођења до смрти - грех што није Бог.


*

Живот има делирична завођења, у којима Наполеон изгледа као нижи службеник. Шта остаје од његове земаљске пустоловине пред јецајем бесконачности или непрекидног милосрђа за Бога? Постоје „кризе" милосрђа јер оне нису константно стање - које те нагоне да плачеш за свачим - од камена до Божанства.

Смисао религије јесте у томе да нас поштеди од пораза наше воље за моћ. Додајући нове светове нашим, можемо ли се надати новим освајањима или победама? Потреба за простором чини нас религиозним, уплашеним да се не угушимо на кобним рубовима овог света.


Зато мистична и империјалистичка душа не признаје другог непријатеља до Бога. Њега треба освојити, пос'ледњи отпор безнађа. Када једном и Он буде срушен, дисаћемо слободно и нећемо више налазити изговор за самилост осим у нама самима.

*

Са Богом живимо у наизменичном ритму: сукцесивно делимо ноћ. Отуда два различита схватања света, која се никако не могу помирити. Ни Бог ни ми нисмо спремни на уступке.


Емил Сиоран О БОГУ, О МУЗИЦИ, О ЉУБАВИ - (Изабрао и с румунског превео: Петру Крду). – ЕДИЦИЈА БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 2010. – Библиотека АБ ОВО, књ. 15. – (Уредник Александар Лукић) . стр. 36-37


13.август 1971.

Све је свечано ту и памти се сваки трен,
Шум таласа, мост, трешње црне,о Тројичину-дне,
Жути се ограда моста, жути, ко процветали дрен,
Све је уронило у древност, у сутон, у сен.

Своја снажна сидра бацило је време,
Дубоко у поноре древности, срушеног.
Ново време и пустош навалили су своје бреме
И на  костуре, гробове без белега. Из загушеног

Света  шири се и трулеж стабла овог века
Који је успео да удави, убије, сатре, загуши
Више људи него сви ратови минулих столећа!

Али зар је век крив? Време? Зар за то није
Крив отров у срцу  безобзирних, отров у души
Сатрапа,крвника, болесника  - удруженог смећа? 

Да ли то Бог говори у мени: кад  помислим:
« Нећу да се предам и ако ме душмани свежу!»
Винућу се у простор, иза циљева, изнад долина жеља,
И у вечној помрчини ја ћу да синем,ко обнова, и равнотежа.

Покушаћи оно немогуће: да игноришем време.
Да  преварим лешинаре,  уходе,шпијуне. И ако ми успе,
Поставићу  нове васељенске теореме....
Ако зауставим  да у шумама лешинари време...

Али сачекајмо да се испилим из љуспе!...

СВЕЖИНА КИШЕ КОЈА ЈЕ ПРОБИЛА ЗОРУ, НА КРИШКУ ЛУБЕНИЦЕ МИРИШЕ.
ЗАКОПАНО БЛАГО'*

Нек'  се укрчка у уљу
И соку поврћа
Ребро вепра.

Пиште пилићи.

Брегунице ткају,
Модар ко шајак, ћилим,
Негде у близини.

Крушка је медена,
Црвљива и слатка.

Миришу  коњски босиљак
И пелен.

Паун  у раму
Прозора.

Шимшир вечан
И зелен.

Видео сам
У тишини
Лице мајчино.

Мртви су бољи водичи**
Од живих водича мечака!


     *.... Субота, 27.  јули 2002. Мишљеновац. 7: 30 ч.  Малопре устао. Олуја ме пробудила. Киша. Киша је „пробила зору“. Сањао сам нејасне снове. –Одломак из „Свеске без броја“...  Записано неколико недеља после смрти наше мајчице Наталије...

**   У  десном углу свеске преписано је  дванаестак редова из СУРЕ LXXXVI:
        Тако ми неба и Данице! –
А знаш ли ти шта је Даница? –
Звијезда блистава!
Нема човјека над којим неко не бдије.
Нек човјек погледа од чега је створен!
Створен је од текућине која се избаци,
Која између кичме и груди излази,
И Он је заиста кадар да га поново створи
Онога Дана  када буду испитиване савјести,
Када човјек ни снаге ни браниоца неће имати...

Рукопис  је, наравно мој, али – слагао бих  ако бих потврдио  да данас знам зашто сам то записао. Сећам се:и онда сам био тужан, и данас сам, можда, још тужнији.  Смрт и љубав су много близу.  Човек умире са онима који су умрли. И поново се заборављајући рађа. И живи други живот. И опет умире. И опет се рађа. Зашто се мени чини да је живот један и недељив, непоновљив? Зар нисам сретао жене које имају девет душа и живе свој седми живот?  А у којем сам животу ја сада? Зна ли ко? Знају ли живи? Или  ту тајну чувају сенке мртвих?
– 27. Новембра 2016.

ГРАДИНА

Градина је стари назив за врсту тврђаве, утврђени град из старог доба, почев од неолита. Градине су нарочито биле бројне у бронзано и гвоздено доба а грађене су и током средњег века. Карактер грађевине је био заштитни. Градине су претходиле појединим градовима, биле су утврде унутар којих је била смештена стална војна постава. Градине и пратећа насеља су обично грађена на узвишењима стратешки погодним за одбрану – та места, иако данас само рушевине, у народу се и данас називају градине...

На основу нађених остатака назване су поједине археолошке целине нпр. Вучедолска култура, Гласиначка култура. На Истарском подручју градине се зову кастиљери. Градине већином бивају кружних основа. У општем случају овај израз се користи за опис рушевине тврђаве, града или замка као и за називе појединих локалитета.- извор >>>

Порасла јела до неба

Порасла јела до неба,
Савила гране до земље,
На грању лишће зелено,
На лишћу цвеће црвено,
На цвеће челе попале.
Што ми је јела висока,
То ми је црква Грачанка;
Што ми је лишће зелено,
То су ми књиге црквене;
Што ми је цвеће црвено,
То ми је причес у цркви;
Што су ми челе попале,
То ми је народ у цркви.

Српска народна митолошка песма

.

.
Синтеза. Прототип "Васељенских новина"

УВОД у „ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА"

УВОД у „ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА" требало би да буде отприлике ово:

Овде ће - то је моја намера - на десетинама и десетинама страница бити говора о стотинама речи, можда и више, али боље да то оставимо срећи и случају, јер од њих и тако све највише зависи.

Можда ће се некоме овај мој покушај да изразим оно што сам осетио или помислио у сусрету и ближем додиру са неким речима учинити јаловим и произвољним послом доконог писца; можда. Можда се читаочева осећања и мишљења о речима које сам изабрао неће подударати са мојима. Можда ће асоцијације које су оне изазвале у мени бити читаоцу несхватљиве и изгледати неосноване. Бојим се да је то не само могућно него и вероватно. Али, све ако и буде тако, ја не сматрам овај посао потпуно изгубљеним ни узалудним, или бар не више него што су то остали моји радови. Уколико ове речи у вама не изазову иста или слична осећања, ви можете потражити друге речи са којима ћете моћи играти своју игру. Главно је да се покаже да је игра могућа.

У сваком случају, молим читаоца да овде не тражи ни лингвистике ни философије; ништа до записе једног песника о његовим сусретима са речима.

БЕО, БЕЛА, БЕЛО - лепа и тајанствена реч са више значења. Пун је народни говор те речи у разним значењима, као и митологија, поезија, географија, и ботаника и зоологија. Бели свет, бели дан, бели цар, беле пчеле, бела застава, бела магија, на белом хлебу, бели удовац, „белорука Јунона"104, бела врана, белоушка, бели бор, бели слез, Белић, Бељански, Белогрлић, Белобрк, Белостенец, Бјелопавлић, Бели Нил, Бела Црква, Бијело Поље, Бела Паланка, и можда стотине таквих места у свету, све до овог нашег Београда који је нашао места и у Прешерновој поезији. („Ни близу, ни близу до беле Турчије кјер в Донаво Сава се бистра излије.")

Реч вишеструког смисла и великог домашаја испунила је, ево, целу једну белу страницу и испунила би можда још много простора, а не би могла да обухвати ни приближно све варијанте, ни да објасни своје вишеструко значење, ни означи свој крајњи домашај. Стајала би и даље пред нама, светла, моћна, звучна и блештава, а нејасна и тешко објашњива: бео, бела, бело. Али сећања и асоцијације иду даље и у неочекиваном правцу.

По чудној логици нашег сећања мени се у овом тренутку, у вези са овом речју, јавља лик прецветале лепотице Циганке са Чубуре. Било је то пре много година, а као да је сада гледам пред собом.

Седимо у полумрачној крчми поред кафе и ракије. Она је малко нагнута, загледана у своју чашицу. Остарела је пре времена; једино што је на њој остало неокрњено, то су бели, чврсти зуби који повремено блесну, док ми са заносом и сузама прича о свом првом љубавнику и о трагедији у којој га је изгубила.

- А волела сам га, господине! Јаооо, волела сам га као белог бога!

Ту се негде, као на заталасаном биоскопском платну, губи и гасне и ова чудна реч са свим својим значењима.

Уранила Косовка девојка,

уранила рано у недељу,

у недељу прије јарка сунца

засукала бијеле рукаве,

засукала до бијели лаката

на плећима носи леба бела

у рукама два златна кондира.

Овде све сија и блешти од белина разних тонова и различитог порекла. Нису бели само рукави, лакти ни хлебац; него неки бели сјај као да се шири од „девојке", од „недеље", „јарког сунца" и „златних кондира". Та белина није само физичке природе, она као да избија из целог овог свечаног девојачког похода на узвишену хуманитарну мисију спасавања рањеника.

104 Леуколенос Херо - белорука Хера (Јунона.).

= извор:Иво Андрић: ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА, стр. 459 - 462

Борба петлова

Филмски канал "ЗАВЕТИНА" на ЈУТубу

ФИЛМСКА ПОЕЗИЈА.Документарни филмови ЗАВЕТИНА

Ознаке - Претраживање чланака

000408 01467 01485 01620 01621 01949 19380 19402 19434 2014 NIŠKE ANИMOZNOSTI / Miroljub Todorović NOVE PRIČE /Zoran M. Mandić PREKTO JETA CAKA / Eson Jaos PUŠKIN / Zoran M. Mandić Антологије Јована Пејчића Влашке и циганске песме ЛеЗ 00000031 ЛеЗ 0000584 ЛеЗ 0000585 ЛеЗ 0000586 ЛеЗ 0000587 ЛеЗ 0000588 ЛеЗ 0000589 ЛеЗ 0000590 ЛеЗ 0000591 ЛеЗ 0000592 ЛеЗ 0000593 ЛеЗ 0000594 ЛеЗ 0000595 ЛеЗ 0000596 ЛеЗ 0002434 ЛеЗ 0002435 ЛеЗ 0002436 ЛеЗ 0002438 ЛеЗ 0002456 ЛеЗ 0002598 ЛеЗ 0002608 ЛеЗ 0002700 ЛеЗ 0002981 ЛеЗ 0002982 ЛеЗ 0004175 ЛеЗ 0004182 ЛеЗ 0004317 ЛеЗ 0004351 ЛеЗ 0006572 ЛеЗ 0006583 ЛеЗ 0008789 ЛеЗ 0008793 ЛеЗ 0008794 ЛеЗ 0010284 ЛеЗ 0010308 ЛеЗ 0010580 ЛеЗ 0010711 ЛеЗ 0010713 ЛеЗ 0010714 ЛеЗ 0010715 ЛеЗ 0010716 ЛеЗ 0010717 ЛеЗ 0010718 ЛеЗ 0010719 ЛеЗ 0010720 ЛеЗ 0010721 ЛеЗ 0010722 ЛеЗ 0010795 ЛеЗ 0010796 ЛеЗ 0010797 ЛеЗ 0010798 ЛеЗ 0010799 ЛеЗ 0010800 ЛеЗ 0010802 ЛеЗ 0010803 ЛеЗ 0010804 ЛеЗ 0010805 ЛеЗ 0010806 ЛеЗ 0010807 ЛеЗ 0010808 ЛеЗ 0010809 ЛеЗ 0010810 ЛеЗ 0010817 ЛеЗ 0010818 ЛеЗ 0010819 ЛеЗ 0010820 ЛеЗ 0010821 ЛеЗ 0010822 ЛеЗ 0010823 ЛеЗ 0010824 ЛеЗ 0010825 ЛеЗ 0010826 ЛеЗ 0010827 ЛеЗ 0010828 ЛеЗ 0010829 ЛеЗ 0010830 ЛеЗ 0010831 ЛеЗ 0010832 ЛеЗ 0010833 ЛеЗ 0010834 ЛеЗ 0010835 ЛеЗ 0010836 ЛеЗ 0010837 ЛеЗ 0010838 ЛеЗ 0010839 ЛеЗ 0010840 ЛеЗ 0010841 ЛеЗ 0010842 ЛеЗ 0010843 ЛеЗ 0010844 ЛеЗ 0010845 ЛеЗ 0010846 ЛеЗ 0010847 ЛеЗ 0010849 ЛеЗ 0010850 ЛеЗ 0010852 ЛеЗ 0011023 ЛеЗ 0011024 ЛеЗ 0011025 ЛеЗ 0011026 ЛеЗ 0011913 ЛеЗ 0011914 ЛеЗ 0011915 ЛеЗ 0011916 ЛеЗ 0011917 ЛеЗ 0011918 ЛеЗ 0011949 ЛеЗ 0011950 ЛеЗ 0011959 ЛеЗ 0011960 ЛеЗ 0011961 ЛеЗ 0011963 ЛеЗ 0012319 ЛеЗ 0012320 ЛеЗ 0012338 ЛеЗ 0012339 ЛеЗ 0012340 ЛеЗ 0012485 ЛеЗ 0012488 ЛеЗ 0012489 ЛеЗ 0012490 ЛеЗ 0012642 ЛеЗ 0012643 ЛеЗ 0017630 ЛеЗ 0017939 Мирослав Лукић ПРИСЕЋАЊА (фрагменти) Поговор књизи Изабраних песама Радомира Стојановића Покретач дигитални књижевни часопис "У смеру вртлога" Ртањ Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943) Српска поезија Станиша Нешић Стојадиновић и коментари Тема: СЛОБОДА И СТВАРАЊЕ. И лицемерство УПОТРЕБА ЧОВЕКА / АЛЕКСАНДАР ТИШМА аб добитник књижевне маграде Повеља Карађорђе лист "Политика" и дух комунистичке носталгије нови веб сајт посвећен поезији осврт