...Био сам једно усамљено дрво, можда баш ово,
пре него што су га ветрови скршили...
Не знам када и не знам после чега...
...
Високо разгранато дрво на планини
на лепој планини
на планини окренутој другим планинама
и не беше то тако давно
иако су прошле године и деценије
..
..
Обилазио сам планине севера и југа,
истока и запада
и суочавао се са другим
усамљеним дрветима
која су сањала да постану нешто друго,
по цену тестере, по цену преображења.
И око сваког дрвета и села
ширила се лепеза пропадања,
која се почела лепити
и за мене, као чичак о ногавице пастиру.
...
Ширила се пустиња самовања
са фатаморганама
свезаног и скоро разапетог женског тела, напетог у луку...
Пустиња недогледна...
Тела које тако чека напето
већ деценијама
бесконачност
коју треба да савлада
13.август 1971.
...БЕСКОНАЧНОСТ КОЈУ ТРЕБА ДА САВЛАДАМО...
Космички извор страха произлази из ноћи без почетка, с којима је Бог водио прву борбу. Добио ју је напола јер је успео да замени ноћ и дан. Човеку је преостало да начини дан. Али није успео да победи ноћ, осим у мислима. Његови протести у мраку, немилосрдна музика између сенки наставља се међу сенкама без наде и без старости - стари план Божанског. Ми не спавамо одмора ради, већ да бисмо заборавили ноћ. Бесконачност коју треба да савладамо. Сан је дезертирање пред Богом. Да ли је он лек против страха, против свакодневног страха од ноћи? Али кошмари су само изданци сталног ужаса, јер не сањамо само да би смо се спасли од притиска великог страха попут таме. „Лепи снови?" Оптичке илузије ужаса. Сваки човек испашта од рођења до смрти - грех што није Бог.
*
Живот има делирична завођења, у којима Наполеон изгледа као нижи службеник. Шта остаје од његове земаљске пустоловине пред јецајем бесконачности или непрекидног милосрђа за Бога? Постоје „кризе" милосрђа јер оне нису константно стање - које те нагоне да плачеш за свачим - од камена до Божанства.
Смисао религије јесте у томе да нас поштеди од пораза наше воље за моћ. Додајући нове светове нашим, можемо ли се надати новим освајањима или победама? Потреба за простором чини нас религиозним, уплашеним да се не угушимо на кобним рубовима овог света.
Зато мистична и империјалистичка душа не признаје другог непријатеља до Бога. Њега треба освојити, пос'ледњи отпор безнађа. Када једном и Он буде срушен, дисаћемо слободно и нећемо више налазити изговор за самилост осим у нама самима.
*
Са Богом живимо у наизменичном ритму: сукцесивно делимо ноћ. Отуда два различита схватања света, која се никако не могу помирити. Ни Бог ни ми нисмо спремни на уступке.
Емил Сиоран О БОГУ, О МУЗИЦИ, О ЉУБАВИ - (Изабрао и с румунског превео: Петру Крду). – ЕДИЦИЈА БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 2010. – Библиотека АБ ОВО, књ. 15. – (Уредник Александар Лукић) . стр. 36-37