...Био сам једно усамљено дрво, можда баш ово,
пре него што су га ветрови скршили...
Не знам када и не знам после чега...
...
Високо разгранато дрво на планини
на лепој планини
на планини окренутој другим планинама
и не беше то тако давно
иако су прошле године и деценије
..
..
Обилазио сам планине севера и југа,
истока и запада
и суочавао се са другим
усамљеним дрветима
која су сањала да постану нешто друго,
по цену тестере, по цену преображења.
И око сваког дрвета и села
ширила се лепеза пропадања,
која се почела лепити
и за мене, као чичак о ногавице пастиру.
...
Ширила се пустиња самовања
са фатаморганама
свезаног и скоро разапетог женског тела, напетог у луку...
Пустиња недогледна...
Тела које тако чека напето
већ деценијама
бесконачност
коју треба да савлада
13.август 1971.
...БЕСКОНАЧНОСТ КОЈУ ТРЕБА ДА САВЛАДАМО...
Космички извор страха произлази из ноћи без почетка, с којима је Бог водио прву борбу. Добио ју је напола јер је успео да замени ноћ и дан. Човеку је преостало да начини дан. Али није успео да победи ноћ, осим у мислима. Његови протести у мраку, немилосрдна музика између сенки наставља се међу сенкама без наде и без старости - стари план Божанског. Ми не спавамо одмора ради, већ да бисмо заборавили ноћ. Бесконачност коју треба да савладамо. Сан је дезертирање пред Богом. Да ли је он лек против страха, против свакодневног страха од ноћи? Али кошмари су само изданци сталног ужаса, јер не сањамо само да би смо се спасли од притиска великог страха попут таме. „Лепи снови?" Оптичке илузије ужаса. Сваки човек испашта од рођења до смрти - грех што није Бог.
*
Живот има делирична завођења, у којима Наполеон изгледа као нижи службеник. Шта остаје од његове земаљске пустоловине пред јецајем бесконачности или непрекидног милосрђа за Бога? Постоје „кризе" милосрђа јер оне нису константно стање - које те нагоне да плачеш за свачим - од камена до Божанства.
Смисао религије јесте у томе да нас поштеди од пораза наше воље за моћ. Додајући нове светове нашим, можемо ли се надати новим освајањима или победама? Потреба за простором чини нас религиозним, уплашеним да се не угушимо на кобним рубовима овог света.
Зато мистична и империјалистичка душа не признаје другог непријатеља до Бога. Њега треба освојити, пос'ледњи отпор безнађа. Када једном и Он буде срушен, дисаћемо слободно и нећемо више налазити изговор за самилост осим у нама самима.
*
Са Богом живимо у наизменичном ритму: сукцесивно делимо ноћ. Отуда два различита схватања света, која се никако не могу помирити. Ни Бог ни ми нисмо спремни на уступке.
Емил Сиоран О БОГУ, О МУЗИЦИ, О ЉУБАВИ - (Изабрао и с румунског превео: Петру Крду). – ЕДИЦИЈА БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 2010. – Библиотека АБ ОВО, књ. 15. – (Уредник Александар Лукић) . стр. 36-37
Све је свечано
ту и памти се сваки трен,
Шум таласа,
мост, трешње црне,о Тројичину-дне,
Жути се ограда
моста, жути, ко процветали дрен,
Све је уронило
у древност, у сутон, у сен.
Своја снажна
сидра бацило је време,
Дубоко у
поноре древности, срушеног.
Ново време и
пустош навалили су своје бреме
И на костуре, гробове без белега. Из загушеног
Света шири се и трулеж стабла овог века
Који је успео
да удави, убије, сатре, загуши
Више људи него
сви ратови минулих столећа!
Али зар је век
крив? Време? Зар за то није
Крив отров у
срцу безобзирних, отров у души
Сатрапа,крвника,
болесника - удруженог смећа?
Да ли то Бог
говори у мени: кад помислим:
« Нећу да се
предам и ако ме душмани свежу!»
Винућу се у
простор, иза циљева, изнад долина жеља,
И у вечној
помрчини ја ћу да синем,ко обнова, и равнотежа.
Покушаћи оно
немогуће: да игноришем време.
Да преварим лешинаре, уходе,шпијуне. И ако ми успе,
Поставићу нове васељенске теореме....
Ако
зауставим да у шумама лешинари време...
Али сачекајмо
да се испилим из љуспе!...
СВЕЖИНА КИШЕ КОЈА ЈЕ ПРОБИЛА ЗОРУ, НА
КРИШКУ ЛУБЕНИЦЕ МИРИШЕ.
ЗАКОПАНО БЛАГО'*
Нек'
се укрчка у уљу
И соку поврћа
Ребро вепра.
Пиште пилићи.
Брегунице ткају,
Модар ко шајак,
ћилим,
Негде у близини.
Крушка је медена,
Црвљива и слатка.
Миришу коњски босиљак
И пелен.
Паун у раму
Прозора.
Шимшир вечан
И зелен.
Видео сам
У тишини
Лице мајчино.
Мртви су бољи
водичи**
Од живих водича
мечака!
*....
Субота, 27. јули 2002. Мишљеновац. 7: 30
ч. Малопре устао. Олуја ме пробудила.
Киша. Киша је „пробила зору“. Сањао сам нејасне снове. –Одломак из „Свеске без броја“... Записано неколико недеља после смрти наше
мајчице Наталије...
** У
десном углу свеске преписано је
дванаестак редова из СУРЕ LXXXVI:
Тако
ми неба и Данице! –
А знаш ли ти шта је Даница? –
Звијезда блистава!
Нема човјека над којим неко не бдије.
Нек човјек погледа од чега је створен!
Створен је од текућине која се избаци,
Која између кичме и груди излази,
И Он је заиста кадар да га поново створи
Онога Дана када
буду испитиване савјести,
Када човјек ни снаге ни браниоца неће имати...
Рукопис је, наравно мој, али – слагао бих ако бих потврдио да данас знам зашто сам то записао. Сећам се:и
онда сам био тужан, и данас сам, можда, још тужнији. Смрт и љубав су много близу. Човек умире са онима који су умрли. И поново
се заборављајући рађа. И живи други
живот. И опет умире. И опет се рађа. Зашто се мени чини да је живот један и
недељив, непоновљив? Зар нисам сретао жене које имају девет душа и живе свој
седми живот? А у којем сам животу ја сада?
Зна ли ко? Знају ли живи? Или ту тајну
чувају сенке мртвих?
– 27. Новембра
2016.
Нема коментара:
Постави коментар