Translate

О Сабирању Целокупних Дела Бела Тукадруза

О Сабирању Целокупних Дела Бела Тукадруза
Више и детаљније - Апел Листу Заветине+је потребна новчана помоћ за штампање Целокупних дела Белатукадруза како би те књиге доспеле у народ и културу за које су и писане. А преко њих и у свет! ______________________________________

Укупно приказа странице

Претражи овај блог

ПРУГА 47

ПРУГА 45. УПОРЕДНИКА

Пруга 45. упоредника
ПРУГА Бордо -Лион - Милано - Загреб - Београд - Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз пре Дунава на Ђердапу - Одеса

среда, 17. децембар 2008.

Антологије Јована Пејчића / Станиша Нешић



Јован Пејчић,
професор универзитета, полиграф
Станиша Нешић

ANTHOLOGIA Serbica
ЈОВАНА ПЕЈЧИЋА
ANTHOLOGIA Serbica. 1, Приону душа моја : молитве Светога Саве : молитве Светоме Сави (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus, Нови Сад 2003.


ANTHOLOGIA Serbica. 2, Време и Вечност : антологија српских молитава: (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus,
Нови Сад 2003.



ANTHOLOGIA Serbica. 3. Чудо речи : антологија српских похвала: (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus, Нови Сад 2003.


Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног.Молитва Исусова


1.

Мо­ли­тве се ја­вља­ју у свим ре­ли­ги­ја­ма. Хри­шћан­ство за мо­ли­тве нај­че­шће на­ла­зи осно­ву и уз­о­ре у Ста­ром За­ве­ту и при­др­жа­ва се уоп­ште у ча­сном бо­го­слу­же­њу обра­за­ца и кли­шеа мно­штва мо­ли­тве­них де­ла ста­ро­за­вет­не ли­те­ра­ту­ре. Као обра­ћа­ње Бо­гу, мо­ли­тве се мо­гу по­де­ли­ти на прос­бе­не, бла­го­дар­не и по­хвал­не (сла­во­сло­вја). Пр­во – мо­ли­тве по соп­стве­ном сми­слу и су­шти­ни мо­гу има­ти уну­тра­шњу и усну, го­вор­ну и пој­ну, фор­му у за­ви­сно­сти да ли се оне ма­ни­фе­сту­ју ум­но, ми­са­о­но, или у звуч­ној фор­ми при­ли­ком бо­го­слу­же­ња или ин­ди­ви­ду­ал­но. По­том, оне се мо­гу де­ли­ти на лич­не и оп­ште. У крај­њем слу­ча­ју мо­ли­тве су уз­но­ше­ње ума и ср­ца ка Бо­гу од стра­не по­је­дин­ца, али ду­хов­ни, са­бор­ни кон­такт мно­гих ли­ца, да­ју им осо­бен ка­рак­тер и зна­че­ње, у скла­ду са по­зна­тим ре­чи­ма Хри­сто­са: „Где су дво­је или тро­је са­бра­ни у име Мо­је та­мо сам и Ја ме­ђу њи­ма“ (Ма­те­ја, 18:20).
Са бо­го­слу­жбе­не тач­ке гле­ди­шта, мо­ли­тве при­зна­ју сав ду­хов­ни жи­вот или пут са­мог ду­хов­ног жи­во­та и ње­го­во деј­ство. Уз­но­ше­ње ду­ше ка Бо­гу ак­ти­ви­ра сва чу­ла и рас­по­ло­же­ња оба­ве­зна за хри­шћа­не. По­ка­ја­ње, ве­ра, бла­го­да­ре­ње – све упу­ћу­је ми­сао ка Бо­гу и уте­ме­љу­је мо­ли­тве­но тај по­ку­шај су­сре­та. Бла­го­ча­сно деј­ство мо­ли­тве фак­тич­ки по­ве­зу­је хри­шћа­не у за­јед­ни­штво са сво­јим Твор­цем. Оби­чан жи­вот до­би­ја ви­ши сми­сао при­др­жа­ва­њем са­ве­та апо­сто­ла Па­вла: „Не­пре­ста­но се мо­ли­те“ (Со­лу­ња­ни­ма 5:17). Та­ква ду­хов­на мо­ли­тва по­ка­зу­је се као ма­ло­до­ступ­на по­чет­ни­ци­ма, јер је ње­на крај­ња ма­ни­фе­ста­ци­ја не­пре­ста­на мо­ли­тва, тј. мо­ли­тва Ису­со­ва.
У мо­ли­тви се раз­ли­ку­ју три сте­пе­на: 1) чи­та­ње, на­кло­ни и бде­ни­ја; 2) те­ле­сно и ду­хов­но су у развно­те­жи, јер има­ју исту си­лу и сна­гу; 3) ви­ши сту­пањ – „деј­ство мо­ли­тве без ре­чи, без на­кло­на и та­ко­ђе без раз­ми­шља­ња“.

2.

Мо­ли­тве су са­бра­не у Мо­ли­тво­слов, јед­ну од бо­го­слу­жбе­них књи­га ко­ја се од­но­си на бо­го­слу­же­ње и са­др­жи у осно­ви из­во­де из оста­лих књи­га ко­је се упо­тре­ба­ља­ва­ју при оп­штем бо­го­слу­же­њу. Мо­ли­тво­слов са­др­жи нај­ви­ше мо­ли­тво­сло­вја из че­ти­ри књи­ге ко­је се од­но­се на ча­сно бо­го­слу­же­ње: Пра­вил­ник, Ака­ти­стик, Ка­но­ник и Све­ци.
У Мо­ли­тво­сло­ву су по­ме­ша­ни: слу­жбе оп­штег бо­го­слу­же­ња ко­је се на­ла­зе у Ча­со­сло­ву: ве­чер­ње, по­лу­ноћ­ни­ца, ју­тре­ња; 2) мо­ли­тво­сло­ве од ко­јих је на­чи­њен са­др­жај Ака­ти­сти­ка, са­бра­не ака­ти­сте за ке­ли­ју до­ма­ће и оп­ште упо­тре­бе, и Ка­но­ни­ка, у ко­ме су сти­хи­ре, ка­но­ни и ака­ти­сти; 3) Ме­се­цо­сло­ва, пас­ха­ли­ја и пе­смо­по­ја­ње, ко­ји су до­да­ти уз Ме­се­цо­слов – кон­да­ци, тро­па­ри; 4) мо­ли­тво­сло­вја ко­јих не­ма ни у ка­квим дру­гим бо­го­слу­жбе­ним књи­га­ма – „мо­ли­тве за ли­тур­ги­ју“, озна­че­не за чи­та­ње не од стра­не је­ре­ја, ђа­ко­на или пој­ца, не­го од мир­ја­на ко­ји при­су­ству­ју ли­тур­ги­ји (ви­де­ти: Хри­шћан­ство, ен­ци­кло­пе­диј­ски реч­ник, том 2, Мо­сква 1995, стр. 142).

3.

Са књи­жев­но­и­сто­риј­ске тач­ке гле­ди­шта, „ANT­HO­LO­GIA Ser­bi­ca“ Јо­ва­на Пеј­чи­ћа је из­у­зет­но зна­ча­јан рад из ви­ше раз­ло­га. Нај­пре, ово тро­том­но де­ло на јед­ном ме­сту са­би­ра нај­зна­чај­ни­је мо­ли­тве и по­хва­ле срп­ско­га књи­жев­ног кор­пу­са од нај­ста­ри­јих вре­ме­на до да­нас. По­том, то је је­дин­ствен и пи­о­нир­ски рад на овом књи­жев­но­и­сто­риј­ском по­љу ко­ји у се­би са­жи­ма и ин­те­гри­ше кон­ти­ну­и­тет ових жан­ро­ва кроз ду­хов­ну вер­ти­ка­лу ко­ја по­ве­зу­је у је­дин­стве­ну це­ли­ну и она де­ла ко­ја се услов­но мо­гу на­зва­ти и де­ли­ма све­тов­не књи­жев­но­сти, а на­ста­ла су те­о­риј­ском раз­град­њом це­ли­не срп­ског књи­жев­ног си­сте­ма у ко­ме је те­ма­ти­ка би­ла осно­ва.
О овим уни­вер­за­ли­ја­ма пра­во­слав­ног књи­жев­ног кор­пу­са уоп­ште је­дан од ње­го­вих нај­бо­љих по­зна­ва­ла­ца, Ди­ми­три­је С. Ли­ха­чов, ка­же: „Ста­ра књи­жев­ност не зна за књи­жев­не прав­це све до XVII ве­ка“ (Д. С. Ли­ха­чов, По­е­ти­ка ста­ре ру­ске књи­жев­но­сти, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град 1972, стр. 24). Да­на­шња књи­жев­на тер­ми­но­ло­ги­ја мо­ли­тву де­фи­ни­ше као из­ра­зи­то лир­ски жа­нр ре­ли­ги­о­зног ка­рак­те­ра и мо­ти­ва­ци­је, као апо­строф и обра­ћа­ње бо­жан­ском би­ћу, ан­ђе­ли­ма и све­ци­ма и ве­зу­је је за по­јам кул­та, што у осно­ви ре­ду­ку­је жа­нр мо­ли­тве и огра­ни­ча­ва га на Сред­њи век, а по­себ­но за ли­тур­гиј­ски об­ред, да­кле, на оно вре­ме у ко­ме „књи­жев­ност не зна за књи­жев­не прав­це“, од­но­сно жан­ру мо­ли­тве учи­та­ва да­на­шње то­е­риј­ске ка­но­не. Ме­ђу­тим, жа­нр мо­ли­тве је и да­нас и те ка­ко жив и у књи­жев­но­сти при­су­тан, за шта по­сто­ји мно­га при­ме­ра. Сто­га је нео­п­ход­на и но­ва де­фи­ни­ци­ја жан­ра мо­ли­тве у ко­јој би кон­ти­ну­и­ну­и­тет пред­ме­та, те­ма­ти­ке жан­ра био од при­мар­ног зна­ча­ја, а ње­го­ве ме­та­мор­фо­зе у том кон­ти­ну­и­те­ту има­ју са­мо се­кун­дар­ну вред­ност.
Осно­ва за ова­кав је­дан став је и при­ре­ђи­вач­ки рад Јо­ва­на Пеј­чи­ћа, ко­ји у књи­зи При­о­ну ду­ша мо­ја хро­но­ло­шки са­би­ра мо­ли­тве Све­то­га Са­ве и мо­ли­тве Све­то­ме Са­ви од XI­II до XX ве­ка, од са­мог Све­тог Са­ве до Ју­сти­на По­по­ви­ћа, чи­је мо­ли­тве по­ка­зу­ју да је жа­нр мо­ли­тве као ци­ви­ли­за­циј­ска али и књи­жев­но­те­о­риј­ска од­ред­ни­ца и те ка­ко жив и при­су­тан и у са­вре­ме­ној срп­ској књи­жев­но­сти. Срп­ска књи­жев­ност кроз та­кав при­ступ опет би­ва си­стем са свим сво­јим осо­бе­но­сти­ма, ко­је се у мно­го­че­му до­ди­ру­ју, али и раз­ли­ку­ју од за­пад­ног књи­жев­ног ка­но­на. Али, то је ствар те­о­риј­ских раз­гра­ни­ча­ва­ња и пре­ци­зи­ра­ња. Оста­је чи­ње­ни­ца да је Јо­ван Пеј­чић овом сво­јом књи­гом на­пра­вио пр­ви ко­рак и да је ње­ном ком­по­зи­ци­јом по­ка­зао да је срп­ска књи­жев­ност це­ли­на у ко­јој су и ду­хов­но и све­тов­но за­јед­но, део истог си­сте­ма.
На­кон по­лу­ве­ков­не ре­дук­ци­је, те­о­риј­ске осно­ве на ко­ји­ма је при­ре­ђе­на ова књи­га од­ре­ђу­ју пра­ву ме­ру кон­ту­и­те­та срп­ске књи­жев­но­сти и по­ка­зу­ју се као зна­ча­јан ци­ви­ли­за­циј­ски чин. Да­кле, Јо­ван Пеј­чић је већ сво­јом пр­вом књи­гом у окви­ру три­ло­ги­је ко­јој је с пра­вом дао за­јед­нич­ки на­словм „ANT­HO­LO­GIA Ser­bi­ca“, При­о­ну ду­ша мо­ја, те­о­риј­ски тра­си­рао пут за дру­гу и тре­ћу књи­гу три­ло­ги­је: Вре­ме и Веч­ност и Чу­до ре­чи, ко­је су по сво­јој су­шти­ни та­ко­ђе мо­ли­тве али ме­ђу њи­ма има и оних све­тов­ног и по­хвал­ног ка­рак­те­ра. У са­же­том пред­го­во­ру „Мо­ли­тве­на реч Све­то­га Са­ве“ Јо­ван Пеј­чић на по­чет­ку ка­же: „Свој по­че­так срп­ска мо­ли­тва има у Све­том Са­ви, и сву ви­си­ну, сву ле­по­ту до­сти­же она већ са Све­тим Са­вом“. По­том, при­ре­ђи­вач кроз са­мо де­ло Све­то­га Са­ве, од­но­сно де­фи­ни­ци­је, да­је од­го­во­ре шта је по су­шти­ни мо­ли­тва за ро­до­на­чел­ни­ка срп­ске књи­жев­но­сти. Мо­ли­тве ко­је по­том сле­де у књи­зи При­о­ну ду­ша мо­ја по­ка­зу­ју да се при­ре­ђи­вач др­жао ових де­фи­ни­ци­ја без об­зи­ра на то у ком су ве­ку мо­ли­тве за­сту­пље­не у књи­зи на­ста­ле. До­след­ност с ко­јом при­ре­ђи­вач кроз вре­ме ус­по­ста­вља кон­ти­ну­и­тет це­ли­не си­сте­ма мол­бе­не књи­жев­но­сти у Ср­ба ов­де се по­ка­зу­је као ве­ли­ка вр­ли­на у књи­жев­но­и­сто­риј­ском од­ре­ђе­њу кон­ти­ну­и­те­та јед­ног зна­чај­ног жан­ра срп­ске књи­жев­но­сти.
Та­кав при­ступ је спро­ве­ден и у дру­гој књи­зи ан­то­ло­ги­је, Вре­ме и Веч­ност, ко­јом при­ре­ђи­вач за­о­кру­жу­је ову те­ма­ти­ку. Сам на­слов дру­ге књи­ге су­ге­ри­ше две ка­те­го­ри­је вре­ме­на, од ко­јих је пр­ва са­мо сег­мент и у функ­ци­ји су­шти­не дру­ге. И ако је пр­ва би­ла ве­за­на за ро­до­на­чел­ни­ка овог жан­ра и за вре­ме и лич­ност Све­то­га Са­ве, дру­га је прак­тич­но на­ста­вак пр­ве, по­чи­ње До­мен­ти­ја­но­вом мо­ли­твом, а за­вр­ша­ва се са­же­том мо­ли­том Но­ви­це Та­ди­ћа, на­шег са­вре­ме­ни­ка. На тај на­чин при­ре­ђи­вач је кроз пр­ве две књи­ге за­тво­рио вре­мен­ски кон­ти­ну­и­тет, али је за­то, исто­вре­ме­но, отво­рио кон­ти­ну­и­тет веч­но­сти.


4.

По­хва­ла је та­ко­ђе мо­ли­тва, али у ње­ној осно­ви мо­ли­тве­на су­шти­на се оства­ру­је кроз па­ра­докс у ко­ме је ве­ли­ча­ње и сла­вље­ње не­ке лич­но­сти кроз мо­ли­тве­ну пе­сму или ре­тор­ски ис­каз у функ­ци­ји кул­та и ка­но­ни­за­ци­је, а у но­ви­је вре­ме и у функ­ци­ји ис­ти­ца­ња вр­ли­на и осо­би­на не­ке лич­но­сти без пре­тен­зи­ја на култ и ка­но­ни­за­ци­ју. Те вр­ли­не и осо­би­не мо­гу би­ти раз­ли­чи­тог ка­рак­те­ра и ти­па, етич­ког, есте­тич­ког, на­уч­ног, фи­ло­соф­ског, по­ли­тич­ког и дру­гог ка­рак­те­ра, али без ве­зи­ва­ња за уста­ље­ну про­це­ду­ру гра­ђе­ња кул­та и ка­но­ни­за­ци­је. Од­но­сно, по­хва­ла за­др­жа­ва су­шти­ну мо­ли­тве, али је оства­ру­је дру­го­ја­чи­јим стил­ским сред­стви­ма, нај­че­шће ре­тор­ским. Та­ко, на при­мер, кроз „Над­гроб­но сло­во“ До­си­теј Об­ра­до­вић ис­пи­су­је мо­ли­тву Пе­тру Но­ва­ко­ви­ћу Чар­да­кли­ји (1808), а Иво Ан­дрић, кроз По­хва­лу Пе­тру II Пе­тро­ви­ћу Ње­го­шу, мо­ли­тву Ње­го­шу, и ка­же: „У то­ме је Ње­гош сли­чан ду­хо­ви­ма из Ре­не­сан­се, ко­ји су у свој те­ста­мент уно­си­ли сво­је ми­са­о­не не­до­у­ми­це и пре­о­ку­па­ци­је, и још у те­ста­мен­ту пре­по­ру­чи­ва­ли Бо­гу свој дух или ду­шу („ANI­MUM ME­UM SEU ANI­MUM“). Иси­до­ра Се­ку­лић у по­хва­ли Ла­зи Ко­сти­ћу ка­же: „Ла­за Ко­стић је Бо­го­ро­ди­ци по­ста­вио јед­ну од нај­леп­ших и не­са­гор­љи­вих све­ћа: нај­сил­ни­ја љу­бав­на пе­сма спр­ске књи­жев­но­сти ’San­ta Ma­ria del­la Sa­lu­te‘...“ (1941). И та­ко ре­дом, од по­хва­ле до по­хва­ле, ко­је у су­шти­ни са­др­же и обра­ћа­ње, мо­ли­тву Бо­гу, ко­ли­ко и чи­та­о­цу, ова књи­га се за­вр­ша­ва им­пре­сив­ном по­хва­лом Ср­би­ји (1999) фи­ло­со­фа Ми­ха­и­ла Ђу­ри­ћа ко­ја је из­ре­че­на у тра­гич­ним да­ни­ма на кра­ју про­шлог ве­ка и ми­ле­ни­ју­ма. Као што ви­ди­мо, кроз по­хва­ле те­ма и пред­мет обра­ћа­ња се про­ши­ру­је и на све­тов­ни кор­пус али за­др­жа­ва­ја свој те­мељ и кон­ти­ну­и­тет у мо­ли­тви.
Јо­ван Пеј­чић је то те­о­риј­ски тач­но уочио, ка­да је у пи­та­њу по­хва­ла, иако се са­да­шња књи­жев­но­те­о­риј­ска ми­сао као и у пр­вом слу­ча­ју, ка­да је у пи­та­њу мо­ли­тва, кре­ће у гра­ни­ца­ма књи­жев­но­и­сто­риј­ских са­гле­да­ва­ња ко­ја у се­би увек са­др­же од­ре­ђе­ни сте­пен ре­дук­ци­је књи­жев­них жан­ро­ва, не озна­ча­ва­ју­ћи по­хва­лу као по­се­бан по­џа­нр мо­ли­тве и свр­ста­ва­ју­ћи је по­гре­шно у жа­нр ли­ри­ке ре­тор­ских осо­би­на и су­шти­не. Ту опет до­ла­зи­мо до оне исти­не да су ста­ра де­ла не са­мо ра­зно­вр­сна по ти­пу и жан­ру не­го и да „сто­је ви­ше или ма­ње уса­мље­но“ у књи­жев­но­те­о­риј­ском си­сте­му, јер су мно­га од них, па и по­хва­ла о ко­јој је ов­де реч, спој ви­ше жан­ро­ва, па чак и ви­ше умет­нич­ких ди­сци­пли­на, што из­и­ску­је по­себ­на ин­тер­ди­сци­пли­нар­на про­у­ча­ва­ња у њи­хо­вом књи­жев­но­те­о­риј­ском од­ре­ђе­њу. Ако са­гле­да­мо да хим­но­граф­ска су­шти­на по­хва­ле про­из­и­ла­зи из ме­ло­диј­ске осно­ве ко­ја има свој те­мељ и ко­ре­не у псал­ми­ма (псал­мо­ди­ја) су­о­чи­ће­мо се са чи­ње­ни­цом да су врем­не­ом се­кун­дар­не ма­ни­фе­ста­ци­је те­ме­ља про­ла­зи­ле кроз број­не про­бра­жа­је од ли­ри­ке до ре­то­ри­ке, сти­ло­ви су се ме­ња­ли али те­мељ и ко­ре­ни су у ду­би­ни кон­тек­ста оста­ја­ли при­сут­ни иако на пр­ви по­глед те­шко уоч­љи­ви. Овај кон­ти­ну­и­тет је Јо­ван Пеј­чић до­бро уочио и он до пу­ног из­ра­за до­ла­зи у тре­ћој књи­зи ње­го­ве ан­то­ло­ги­је Чу­до ре­чи.
По овом прин­ци­пу у тој књи­зи су са­бра­не нај­зна­чај­ни­је по­хва­ле спр­ске књи­жев­но­сти. Упра­во за­то, у та­ко­ђе са­же­том пред­го­во­ру за ову књи­гу, Јо­ван Пеј­чић ка­же: „... по­хва­ла је­сте са­мо ка­да је по­хва­ла вр­ли­не: чо­веч­но­сти, прав­де, љу­ба­ви, ле­по­те, зна­ња...“ И то је оно аде­кват­но књи­жев­но­те­о­риј­ско по­ла­зи­ште у фор­ми­ра­њу ове ан­то­ло­ги­је по­хва­ла. Ан­то­ло­ги­ја по­чи­ње По­чет­ним сло­вом Све­тог Са­ве: „По­хва­ла пра­вој ве­ри“, а за­тва­ра се „По­хва­лом ве­ли­ком име­ну“ Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа. Из­ме­ђу ове две по­хва­ле хр­но­ло­шки су по­ре­ђа­не по­хва­ле од Сте­фа­на Пр­во­вен­ча­ног до Ми­ха­и­ла Ђу­ри­ћа, прак­тич­но, од нај­ста­ри­јих вре­ме­на до да­нас. Сви­ма њи­ма је за­јед­нич­ки ре­тор­ски ка­рак­тер, у за­ви­сно­сти од вре­ме­на ка­да су на­ста­ле и те­ма­ти­ке ко­јој су по­све­ће­не, али исто та­ко у сви­ма њи­ма има до­ста лир­ских па­са­жа, од­но­сно, ме­ша­ња жан­ро­ва, па и сти­ло­ва. Јед­но стил­ско–жан­ров­ско бо­гат­ство и те­мат­ска раз­у­ђе­ност основ­не су од­ли­ке ове књи­ге, тре­ће и за­кључ­не, ко­је је, ка­да је у пи­та­њу мо­ли­тва, при­ре­ђи­вач Јо­ван Пеј­чић с пра­вом на­звао „ANT­HO­LO­GIA Ser­bi­ca“. У да­на­шњој срп­ској књи­жев­но­сти ма­ло је ра­до­ва са та­квим књи­жев­но­те­о­риј­ским по­ме­ра­њи­ма. Они је­два да се мо­гу из­бро­ји­ти на пр­сте, али су и те ка­ко зна­чај­ни на књи­жев­но­те­о­риј­ском по­љу, јер рав­на­ју но­ве то­е­риј­ске пу­те­ве за са­гле­да­ва­ње срп­ске књи­жев­но­сти, она­кве ка­ква она ци­ви­ли­за­циј­ски за­и­ста и је­сте.
Станиша НЕШИЋ*
_______

* Песник, есејиста, уредник Новина Београдског читалишта

ГРАДИНА

Градина је стари назив за врсту тврђаве, утврђени град из старог доба, почев од неолита. Градине су нарочито биле бројне у бронзано и гвоздено доба а грађене су и током средњег века. Карактер грађевине је био заштитни. Градине су претходиле појединим градовима, биле су утврде унутар којих је била смештена стална војна постава. Градине и пратећа насеља су обично грађена на узвишењима стратешки погодним за одбрану – та места, иако данас само рушевине, у народу се и данас називају градине...

На основу нађених остатака назване су поједине археолошке целине нпр. Вучедолска култура, Гласиначка култура. На Истарском подручју градине се зову кастиљери. Градине већином бивају кружних основа. У општем случају овај израз се користи за опис рушевине тврђаве, града или замка као и за називе појединих локалитета.- извор >>>

Порасла јела до неба

Порасла јела до неба,
Савила гране до земље,
На грању лишће зелено,
На лишћу цвеће црвено,
На цвеће челе попале.
Што ми је јела висока,
То ми је црква Грачанка;
Што ми је лишће зелено,
То су ми књиге црквене;
Што ми је цвеће црвено,
То ми је причес у цркви;
Што су ми челе попале,
То ми је народ у цркви.

Српска народна митолошка песма

.

.
Синтеза. Прототип "Васељенских новина"

УВОД у „ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА"

УВОД у „ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА" требало би да буде отприлике ово:

Овде ће - то је моја намера - на десетинама и десетинама страница бити говора о стотинама речи, можда и више, али боље да то оставимо срећи и случају, јер од њих и тако све највише зависи.

Можда ће се некоме овај мој покушај да изразим оно што сам осетио или помислио у сусрету и ближем додиру са неким речима учинити јаловим и произвољним послом доконог писца; можда. Можда се читаочева осећања и мишљења о речима које сам изабрао неће подударати са мојима. Можда ће асоцијације које су оне изазвале у мени бити читаоцу несхватљиве и изгледати неосноване. Бојим се да је то не само могућно него и вероватно. Али, све ако и буде тако, ја не сматрам овај посао потпуно изгубљеним ни узалудним, или бар не више него што су то остали моји радови. Уколико ове речи у вама не изазову иста или слична осећања, ви можете потражити друге речи са којима ћете моћи играти своју игру. Главно је да се покаже да је игра могућа.

У сваком случају, молим читаоца да овде не тражи ни лингвистике ни философије; ништа до записе једног песника о његовим сусретима са речима.

БЕО, БЕЛА, БЕЛО - лепа и тајанствена реч са више значења. Пун је народни говор те речи у разним значењима, као и митологија, поезија, географија, и ботаника и зоологија. Бели свет, бели дан, бели цар, беле пчеле, бела застава, бела магија, на белом хлебу, бели удовац, „белорука Јунона"104, бела врана, белоушка, бели бор, бели слез, Белић, Бељански, Белогрлић, Белобрк, Белостенец, Бјелопавлић, Бели Нил, Бела Црква, Бијело Поље, Бела Паланка, и можда стотине таквих места у свету, све до овог нашег Београда који је нашао места и у Прешерновој поезији. („Ни близу, ни близу до беле Турчије кјер в Донаво Сава се бистра излије.")

Реч вишеструког смисла и великог домашаја испунила је, ево, целу једну белу страницу и испунила би можда још много простора, а не би могла да обухвати ни приближно све варијанте, ни да објасни своје вишеструко значење, ни означи свој крајњи домашај. Стајала би и даље пред нама, светла, моћна, звучна и блештава, а нејасна и тешко објашњива: бео, бела, бело. Али сећања и асоцијације иду даље и у неочекиваном правцу.

По чудној логици нашег сећања мени се у овом тренутку, у вези са овом речју, јавља лик прецветале лепотице Циганке са Чубуре. Било је то пре много година, а као да је сада гледам пред собом.

Седимо у полумрачној крчми поред кафе и ракије. Она је малко нагнута, загледана у своју чашицу. Остарела је пре времена; једино што је на њој остало неокрњено, то су бели, чврсти зуби који повремено блесну, док ми са заносом и сузама прича о свом првом љубавнику и о трагедији у којој га је изгубила.

- А волела сам га, господине! Јаооо, волела сам га као белог бога!

Ту се негде, као на заталасаном биоскопском платну, губи и гасне и ова чудна реч са свим својим значењима.

Уранила Косовка девојка,

уранила рано у недељу,

у недељу прије јарка сунца

засукала бијеле рукаве,

засукала до бијели лаката

на плећима носи леба бела

у рукама два златна кондира.

Овде све сија и блешти од белина разних тонова и различитог порекла. Нису бели само рукави, лакти ни хлебац; него неки бели сјај као да се шири од „девојке", од „недеље", „јарког сунца" и „златних кондира". Та белина није само физичке природе, она као да избија из целог овог свечаног девојачког похода на узвишену хуманитарну мисију спасавања рањеника.

104 Леуколенос Херо - белорука Хера (Јунона.).

= извор:Иво Андрић: ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА, стр. 459 - 462

Борба петлова

Филмски канал "ЗАВЕТИНА" на ЈУТубу

ФИЛМСКА ПОЕЗИЈА.Документарни филмови ЗАВЕТИНА

Ознаке - Претраживање чланака

000408 01467 01485 01620 01621 01949 19380 19402 19434 2014 NIŠKE ANИMOZNOSTI / Miroljub Todorović NOVE PRIČE /Zoran M. Mandić PREKTO JETA CAKA / Eson Jaos PUŠKIN / Zoran M. Mandić Антологије Јована Пејчића Влашке и циганске песме ЛеЗ 00000031 ЛеЗ 0000584 ЛеЗ 0000585 ЛеЗ 0000586 ЛеЗ 0000587 ЛеЗ 0000588 ЛеЗ 0000589 ЛеЗ 0000590 ЛеЗ 0000591 ЛеЗ 0000592 ЛеЗ 0000593 ЛеЗ 0000594 ЛеЗ 0000595 ЛеЗ 0000596 ЛеЗ 0002434 ЛеЗ 0002435 ЛеЗ 0002436 ЛеЗ 0002438 ЛеЗ 0002456 ЛеЗ 0002598 ЛеЗ 0002608 ЛеЗ 0002700 ЛеЗ 0002981 ЛеЗ 0002982 ЛеЗ 0004175 ЛеЗ 0004182 ЛеЗ 0004317 ЛеЗ 0004351 ЛеЗ 0006572 ЛеЗ 0006583 ЛеЗ 0008789 ЛеЗ 0008793 ЛеЗ 0008794 ЛеЗ 0010284 ЛеЗ 0010308 ЛеЗ 0010580 ЛеЗ 0010711 ЛеЗ 0010713 ЛеЗ 0010714 ЛеЗ 0010715 ЛеЗ 0010716 ЛеЗ 0010717 ЛеЗ 0010718 ЛеЗ 0010719 ЛеЗ 0010720 ЛеЗ 0010721 ЛеЗ 0010722 ЛеЗ 0010795 ЛеЗ 0010796 ЛеЗ 0010797 ЛеЗ 0010798 ЛеЗ 0010799 ЛеЗ 0010800 ЛеЗ 0010802 ЛеЗ 0010803 ЛеЗ 0010804 ЛеЗ 0010805 ЛеЗ 0010806 ЛеЗ 0010807 ЛеЗ 0010808 ЛеЗ 0010809 ЛеЗ 0010810 ЛеЗ 0010817 ЛеЗ 0010818 ЛеЗ 0010819 ЛеЗ 0010820 ЛеЗ 0010821 ЛеЗ 0010822 ЛеЗ 0010823 ЛеЗ 0010824 ЛеЗ 0010825 ЛеЗ 0010826 ЛеЗ 0010827 ЛеЗ 0010828 ЛеЗ 0010829 ЛеЗ 0010830 ЛеЗ 0010831 ЛеЗ 0010832 ЛеЗ 0010833 ЛеЗ 0010834 ЛеЗ 0010835 ЛеЗ 0010836 ЛеЗ 0010837 ЛеЗ 0010838 ЛеЗ 0010839 ЛеЗ 0010840 ЛеЗ 0010841 ЛеЗ 0010842 ЛеЗ 0010843 ЛеЗ 0010844 ЛеЗ 0010845 ЛеЗ 0010846 ЛеЗ 0010847 ЛеЗ 0010849 ЛеЗ 0010850 ЛеЗ 0010852 ЛеЗ 0011023 ЛеЗ 0011024 ЛеЗ 0011025 ЛеЗ 0011026 ЛеЗ 0011913 ЛеЗ 0011914 ЛеЗ 0011915 ЛеЗ 0011916 ЛеЗ 0011917 ЛеЗ 0011918 ЛеЗ 0011949 ЛеЗ 0011950 ЛеЗ 0011959 ЛеЗ 0011960 ЛеЗ 0011961 ЛеЗ 0011963 ЛеЗ 0012319 ЛеЗ 0012320 ЛеЗ 0012338 ЛеЗ 0012339 ЛеЗ 0012340 ЛеЗ 0012485 ЛеЗ 0012488 ЛеЗ 0012489 ЛеЗ 0012490 ЛеЗ 0012642 ЛеЗ 0012643 ЛеЗ 0017630 ЛеЗ 0017939 Мирослав Лукић ПРИСЕЋАЊА (фрагменти) Поговор књизи Изабраних песама Радомира Стојановића Покретач дигитални књижевни часопис "У смеру вртлога" Ртањ Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943) Српска поезија Станиша Нешић Стојадиновић и коментари Тема: СЛОБОДА И СТВАРАЊЕ. И лицемерство УПОТРЕБА ЧОВЕКА / АЛЕКСАНДАР ТИШМА аб добитник књижевне маграде Повеља Карађорђе лист "Политика" и дух комунистичке носталгије нови веб сајт посвећен поезији осврт