Јован Пејчић,
професор универзитета, полиграф
Станиша Нешић
ANTHOLOGIA Serbica
ЈОВАНА ПЕЈЧИЋА
ANTHOLOGIA Serbica. 1, Приону душа моја : молитве Светога Саве : молитве Светоме Сави (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus, Нови Сад 2003.
ANTHOLOGIA Serbica. 2, Време и Вечност : антологија српских молитава: (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus,
Нови Сад 2003.
ANTHOLOGIA Serbica. 3. Чудо речи : антологија српских похвала: (XIII–XX век) / (приредио) Јован Пејчић : Orpheus, Нови Сад 2003.
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног.Молитва Исусова
Молитве се јављају у свим религијама. Хришћанство за молитве најчешће налази основу и узоре у Старом Завету и придржава се уопште у часном богослужењу образаца и клишеа мноштва молитвених дела старозаветне литературе. Као обраћање Богу, молитве се могу поделити на просбене, благодарне и похвалне (славословја). Прво – молитве по сопственом смислу и суштини могу имати унутрашњу и усну, говорну и појну, форму у зависности да ли се оне манифестују умно, мисаоно, или у звучној форми приликом богослужења или индивидуално. Потом, оне се могу делити на личне и опште. У крајњем случају молитве су узношење ума и срца ка Богу од стране појединца, али духовни, саборни контакт многих лица, дају им особен карактер и значење, у складу са познатим речима Христоса: „Где су двоје или троје сабрани у име Моје тамо сам и Ја међу њима“ (Матеја, 18:20).
Са богослужбене тачке гледишта, молитве признају сав духовни живот или пут самог духовног живота и његово дејство. Узношење душе ка Богу активира сва чула и расположења обавезна за хришћане. Покајање, вера, благодарење – све упућује мисао ка Богу и утемељује молитвено тај покушај сусрета. Благочасно дејство молитве фактички повезује хришћане у заједништво са својим Творцем. Обичан живот добија виши смисао придржавањем савета апостола Павла: „Непрестано се молите“ (Солуњанима 5:17). Таква духовна молитва показује се као малодоступна почетницима, јер је њена крајња манифестација непрестана молитва, тј. молитва Исусова.
У молитви се разликују три степена: 1) читање, наклони и бденија; 2) телесно и духовно су у развнотежи, јер имају исту силу и снагу; 3) виши ступањ – „дејство молитве без речи, без наклона и такође без размишљања“.
2.
Молитве су сабране у Молитвослов, једну од богослужбених књига која се односи на богослужење и садржи у основи изводе из осталих књига које се употребаљавају при општем богослужењу. Молитвослов садржи највише молитвословја из четири књиге које се односе на часно богослужење: Правилник, Акатистик, Каноник и Свеци.
У Молитвослову су помешани: службе општег богослужења које се налазе у Часослову: вечерње, полуноћница, јутрења; 2) молитвослове од којих је начињен садржај Акатистика, сабране акатисте за келију домаће и опште употребе, и Каноника, у коме су стихире, канони и акатисти; 3) Месецослова, пасхалија и песмопојање, који су додати уз Месецослов – кондаци, тропари; 4) молитвословја којих нема ни у каквим другим богослужбеним књигама – „молитве за литургију“, означене за читање не од стране јереја, ђакона или појца, него од мирјана који присуствују литургији (видети: Хришћанство, енциклопедијски речник, том 2, Москва 1995, стр. 142).
3.
Са књижевноисторијске тачке гледишта, „ANTHOLOGIA Serbica“ Јована Пејчића је изузетно значајан рад из више разлога. Најпре, ово тротомно дело на једном месту сабира најзначајније молитве и похвале српскога књижевног корпуса од најстаријих времена до данас. Потом, то је јединствен и пионирски рад на овом књижевноисторијском пољу који у себи сажима и интегрише континуитет ових жанрова кроз духовну вертикалу која повезује у јединствену целину и она дела која се условно могу назвати и делима световне књижевности, а настала су теоријском разградњом целине српског књижевног система у коме је тематика била основа.
О овим универзалијама православног књижевног корпуса уопште један од његових најбољих познавалаца, Димитрије С. Лихачов, каже: „Стара књижевност не зна за књижевне правце све до XVII века“ (Д. С. Лихачов, Поетика старе руске књижевности, Српска књижевна задруга, Београд 1972, стр. 24). Данашња књижевна терминологија молитву дефинише као изразито лирски жанр религиозног карактера и мотивације, као апостроф и обраћање божанском бићу, анђелима и свецима и везује је за појам култа, што у основи редукује жанр молитве и ограничава га на Средњи век, а посебно за литургијски обред, дакле, на оно време у коме „књижевност не зна за књижевне правце“, односно жанру молитве учитава данашње тоеријске каноне. Међутим, жанр молитве је и данас и те како жив и у књижевности присутан, за шта постоји многа примера. Стога је неопходна и нова дефиниција жанра молитве у којој би континуинуитет предмета, тематике жанра био од примарног значаја, а његове метаморфозе у том континуитету имају само секундарну вредност.
Основа за овакав један став је и приређивачки рад Јована Пејчића, који у књизи Приону душа моја хронолошки сабира молитве Светога Саве и молитве Светоме Сави од XIII до XX века, од самог Светог Саве до Јустина Поповића, чије молитве показују да је жанр молитве као цивилизацијска али и књижевнотеоријска одредница и те како жив и присутан и у савременој српској књижевности. Српска књижевност кроз такав приступ опет бива систем са свим својим особеностима, које се у многочему додирују, али и разликују од западног књижевног канона. Али, то је ствар теоријских разграничавања и прецизирања. Остаје чињеница да је Јован Пејчић овом својом књигом направио први корак и да је њеном композицијом показао да је српска књижевност целина у којој су и духовно и световно заједно, део истог система.
Након полувековне редукције, теоријске основе на којима је приређена ова књига одређују праву меру контуитета српске књижевности и показују се као значајан цивилизацијски чин. Дакле, Јован Пејчић је већ својом првом књигом у оквиру трилогије којој је с правом дао заједнички насловм „ANTHOLOGIA Serbica“, Приону душа моја, теоријски трасирао пут за другу и трећу књигу трилогије: Време и Вечност и Чудо речи, које су по својој суштини такође молитве али међу њима има и оних световног и похвалног карактера. У сажетом предговору „Молитвена реч Светога Саве“ Јован Пејчић на почетку каже: „Свој почетак српска молитва има у Светом Сави, и сву висину, сву лепоту достиже она већ са Светим Савом“. Потом, приређивач кроз само дело Светога Саве, односно дефиниције, даје одговоре шта је по суштини молитва за родоначелника српске књижевности. Молитве које потом следе у књизи Приону душа моја показују да се приређивач држао ових дефиниција без обзира на то у ком су веку молитве заступљене у књизи настале. Доследност с којом приређивач кроз време успоставља континуитет целине система молбене књижевности у Срба овде се показује као велика врлина у књижевноисторијском одређењу континуитета једног значајног жанра српске књижевности.
Такав приступ је спроведен и у другој књизи антологије, Време и Вечност, којом приређивач заокружује ову тематику. Сам наслов друге књиге сугерише две категорије времена, од којих је прва само сегмент и у функцији суштине друге. И ако је прва била везана за родоначелника овог жанра и за време и личност Светога Саве, друга је практично наставак прве, почиње Доментијановом молитвом, а завршава се сажетом молитом Новице Тадића, нашег савременика. На тај начин приређивач је кроз прве две књиге затворио временски континуитет, али је зато, истовремено, отворио континуитет вечности.
4.
Похвала је такође молитва, али у њеној основи молитвена суштина се остварује кроз парадокс у коме је величање и слављење неке личности кроз молитвену песму или реторски исказ у функцији култа и канонизације, а у новије време и у функцији истицања врлина и особина неке личности без претензија на култ и канонизацију. Те врлине и особине могу бити различитог карактера и типа, етичког, естетичког, научног, философског, политичког и другог карактера, али без везивања за устаљену процедуру грађења култа и канонизације. Односно, похвала задржава суштину молитве, али је остварује другојачијим стилским средствима, најчешће реторским. Тако, на пример, кроз „Надгробно слово“ Доситеј Обрадовић исписује молитву Петру Новаковићу Чардаклији (1808), а Иво Андрић, кроз Похвалу Петру II Петровићу Његошу, молитву Његошу, и каже: „У томе је Његош сличан духовима из Ренесансе, који су у свој тестамент уносили своје мисаоне недоумице и преокупације, и још у тестаменту препоручивали Богу свој дух или душу („ANIMUM MEUM SEU ANIMUM“). Исидора Секулић у похвали Лази Костићу каже: „Лаза Костић је Богородици поставио једну од најлепших и несагорљивих свећа: најсилнија љубавна песма спрске књижевности ’Santa Maria della Salute‘...“ (1941). И тако редом, од похвале до похвале, које у суштини садрже и обраћање, молитву Богу, колико и читаоцу, ова књига се завршава импресивном похвалом Србији (1999) философа Михаила Ђурића која је изречена у трагичним данима на крају прошлог века и миленијума. Као што видимо, кроз похвале тема и предмет обраћања се проширује и на световни корпус али задржаваја свој темељ и континуитет у молитви.
Јован Пејчић је то теоријски тачно уочио, када је у питању похвала, иако се садашња књижевнотеоријска мисао као и у првом случају, када је у питању молитва, креће у границама књижевноисторијских сагледавања која у себи увек садрже одређени степен редукције књижевних жанрова, не означавајући похвалу као посебан поџанр молитве и сврставајући је погрешно у жанр лирике реторских особина и суштине. Ту опет долазимо до оне истине да су стара дела не само разноврсна по типу и жанру него и да „стоје више или мање усамљено“ у књижевнотеоријском систему, јер су многа од них, па и похвала о којој је овде реч, спој више жанрова, па чак и више уметничких дисциплина, што изискује посебна интердисциплинарна проучавања у њиховом књижевнотеоријском одређењу. Ако сагледамо да химнографска суштина похвале произилази из мелодијске основе која има свој темељ и корене у псалмима (псалмодија) суочићемо се са чињеницом да су времнеом секундарне манифестације темеља пролазиле кроз бројне прображаје од лирике до реторике, стилови су се мењали али темељ и корени су у дубини контекста остајали присутни иако на први поглед тешко уочљиви. Овај континуитет је Јован Пејчић добро уочио и он до пуног израза долази у трећој књизи његове антологије Чудо речи.
По овом принципу у тој књизи су сабране најзначајније похвале спрске књижевности. Управо зато, у такође сажетом предговору за ову књигу, Јован Пејчић каже: „... похвала јесте само када је похвала врлине: човечности, правде, љубави, лепоте, знања...“ И то је оно адекватно књижевнотеоријско полазиште у формирању ове антологије похвала. Антологија почиње Почетним словом Светог Саве: „Похвала правој вери“, а затвара се „Похвалом великом имену“ Николаја Велимировића. Између ове две похвале хрнолошки су поређане похвале од Стефана Првовенчаног до Михаила Ђурића, практично, од најстаријих времена до данас. Свима њима је заједнички реторски карактер, у зависности од времена када су настале и тематике којој су посвећене, али исто тако у свима њима има доста лирских пасажа, односно, мешања жанрова, па и стилова. Једно стилско–жанровско богатство и тематска разуђеност основне су одлике ове књиге, треће и закључне, које је, када је у питању молитва, приређивач Јован Пејчић с правом назвао „ANTHOLOGIA Serbica“. У данашњој српској књижевности мало је радова са таквим књижевнотеоријским померањима. Они једва да се могу избројити на прсте, али су и те како значајни на књижевнотеоријском пољу, јер равнају нове тоеријске путеве за сагледавање српске књижевности, онакве каква она цивилизацијски заиста и јесте.
* Песник, есејиста, уредник Новина Београдског читалишта