NIŠKE ANИMOZNOSTI / Miroljub Todorović

Овце; снимак И. Ш., пролеће 2012

KR­NJA  REČ O ŠUM­NOM VRE­ME­NU

(Po­le­mi­ka s hro­ni­ča­rem ni­ških po­le­mi­ka)

Obi­man tekst Reč i vre­me Dra­go­lju­ba Jan­ko­vi­ća, po­zna­tog ni­škog no­vi­na­ra, ured­ni­ka, po­zo­ri­šnog kri­ti­ča­ra i pri­po­ve­da­ča, jed­nog od vred­nih ani­ma­to­ra kul­tur­nog ži­vo­ta u Ni­šu, ob­ja­vljen u Gra­di­ni broj 5-6, 1984. go­di­ne, neo­spor­no za­slu­žu­je pa­žnju či­ta­la­ca.¹⁾ Naj­pre, jer je ve­o­ma ma­lo tek­sto­va ese­ji­stič­kih, ili kao ovaj, hro­ni­čar­skih o če­tr­de­se­to­go­di­šnjem kul­tur­nom, po­seb­no knji­žev­nom ži­vo­tu Ni­ša, o po­je­di­nim va­žnim do­ga­đa­ji­ma, lič­no­sti­ma ni­škog knji­žev­nog kru­ga, pre­lom­nim tre­nu­ci­ma u kul­tu­ri gra­da.

Ni­ški knji­žev­ni­ci kao da se sti­de stva­ra­la­štva svo­jih ko­le­ga, pa čak, re­kao bih, na ne­ki na­čin, i sop­stve­nog ra­da. Sem iz­u­zet­nog, na­dah­nu­tog i za bu­du­će is­tra­ži­va­če dra­go­ce­nog tek­sta Vi­do­sa­va Pe­tro­vi­ća Se­ća­nje na Bran­ka Milj­ko­vi­ća ili pe­sni­kov uz­let, (Gra­di­na, broj 4, 1981), ni­sam ni­šta slič­no pro­či­tao o Gor­da­ni To­do­ro­vić²⁾, Velj­ku Vi­da­ko­vi­ću, da po­me­nem sa­mo one ko­ji ni­su ži­vi. A mno­gi su po­zna­va­li ove pe­sni­ke i dru­go­va­li sa nji­ma. Ću­ti se i što je još tra­gič­ni­je za­bo­ra­vlja se. Če­sto na­mer­no i zlo­na­mer­no.

Raz­lo­zi ko­ji su me na­gna­li da se ja­vim po­vo­dom Jan­ko­vi­će­ve hro­ni­ke, iako, kao što re­koh, ona za­slu­žu­je pa­žnju, jer je na ne­ki na­čin pi­o­nir­ska, je­su pre sve­ga kri­tič­ke i po­le­mič­ke pri­ro­de. Kri­tič­ke, jer o pre­ćut­ki­va­nju je reč. Po­le­mič­ke, jer to je je­di­ni na­čin da se po­je­di­ni pro­pu­sti is­pra­ve. Uka­za­ću na ne­ke Jan­ko­vi­će­ve pre­vi­de i ne­do­sled­no­sti ko­ji ga, ipak, kva­li­fi­ku­ju kao pri­lič­no ne­po­u­zda­nog hro­ni­ča­ra.

Na se­dam­de­set stra­ni­ca štam­pa­nog tek­sta, hro­no­lo­ški ob­ra­đu­ju­ći dva­de­set go­di­na po­le­mi­ka u Ni­šu, Dra­go­ljub Jan­ko­vić „uspe­va“ da za­bo­ra­vi, ili na­mer­no pre­ću­ti, jed­no, neo­spor­no, ve­o­ma zna­čaj­no knji­žev­no i kul­tur­no ime ovog gra­da: Ve­se­li­na Ili­ća.³⁾ Ne že­lim ovom pri­li­kom du­blje da ula­zim u po­bu­de i raz­lo­ge ovog pre­ćut­ki­va­nja i iz­o­sta­vlja­nja, pret­po­sta­vlja­ju­ći da će Jan­ko­vić sam ob­ja­sni­ti šta ga je na­ve­lo da ova­ko po­stu­pi.

Dru­gi Jan­ko­vi­ćev pre­vid od­no­si se na iz­da­vač­ku de­lat­nost Knji­žev­nog dru­štva Ne­stor Žuč­ni. Na­vo­de­ći šta je sve Knji­žev­no dru­štvo tih go­di­na iz­da­lo: nje­go­vu knji­gu pro­ze Od­la­zak (1963), zbir­ke pe­sa­ma Pri­pi­to­mlje­na sve­tlost Di­mi­tri­ja Mi­len­ko­vi­ća i Ve­šti­na dna, Do­bri­vo­ja Jev­ti­ća kao i iz­bor ni­ških pe­sni­ka Po­hva­la va­tri (1964), Dra­go­ljub Jan­ko­vić pot­pu­no pred­vi­đa ob­ja­vlji­va­nje mo­je knji­ge (po­e­me) Pla­ne­ta (1965). Ovaj pre­vid ni­je slu­ča­jan. On me je, u stva­ri, pod­se­tio na iz­ve­snu ani­mo­znost ko­ju je Jan­ko­vić još ta­da po­ka­zi­vao pre­ma mom stva­ra­lač­kom ra­du. Ta se ani­mo­znost upra­vo is­po­lji­la pri­li­kom ob­ja­vlji­va­nja Pla­ne­te. Bu­du­ći je­dan od ured­ni­ka ovog iz­da­nja, za­jed­no sa Mi­len­ko­vi­ćem i Jev­ti­ćem, Jan­ko­vić je po­ku­šao da iz po­e­me Pla­ne­ta iz­ba­ci njen naj­sig­na­li­stič­ki­ji deo Na­uč­na is­pi­ti­va­nja na Pla­ne­ti. Ar­gu­men­ti ko­je je on ta­da upo­tre­bio po­ku­ša­va­ju­ći da od­stra­ni ovaj, pre­ma ne­kim no­vi­jim tu­ma­če­nji­ma, mo­žda ključ­ni, pro­gram­ski seg­ment po­e­me su ar­gu­men­ti svih po­to­njih ne­ga­to­ra sig­na­li­zma, avan­gard­nog stva­ra­lač­kog po­kre­ta či­je su pr­vo­bit­ne so­ci­jen­ti­stič­ke ide­je, po­red in­tu­i­tiv­nih (pe­snič­kih), tih go­di­na do­bi­ja­le i svo­je čvr­šće dis­kur­ziv­no-po­le­mič­ke ob­li­ke upra­vlje­ne pro­tiv vla­da­ju­će tra­di­ci­o­na­li­stič­ke i neo­sim­bo­li­stič­ke po­e­zi­je i po­e­ti­ke.

Is­klju­či­va­nje Ve­se­li­na Ili­ća, kao po­le­mi­ča­ra, i za­bo­ra­vlja­nje Pla­ne­te, što se, (a Jan­ko­vić to do­bro zna), mo­že la­ko po­ve­za­ti, či­ne da nje­go­va hro­ni­ka pred­sta­vlja kr­nju reč o jed­nom, da upo­tre­bim bla­gi i me­ta­for­nič­ni žar­gon­ski iz­raz, šum­nom (bo­ga­tom) vre­me­nu ni­ške kul­tur­ne isto­ri­je.

Na­po­me­ne:

¹⁾      Za me­ne po­seb­no je bio in­te­re­san­tan i uz­bu­dljiv pr­vi deo hro­ni­ke ukojem se go­vo­ri o knji­žev­nom ži­vo­tu Ni­ša po­čet­kom i sre­di­nom pe­de­se­tih go­di­na; o bor­bi stva­ra­la­ca mo­der­ni­sta, na če­lu sa mla­dim, in­te­lek­tu­al­no ve­o­ma vi­spre­nim Mi­o­dra­gom Pe­tro­vi­ćem, pro­tiv ra­zno­ra­znih „po­li­ca­ja­ca du­ha“ i žda­no­vi­stič­ki na­stro­je­nih kul­tur­tre­ge­ra ko­ji su u pi­sa­nju ovog ta­len­to­va­nog kri­ti­ča­ra vi­de­li „lu­ta­nje po ide­a­li­stič­koj fi­lo­zof­skoj ma­gli ma­lo­gra­đan­šti­ne“, pod­me­ću­ći mu isto­vre­me­no „na­me­ru  da da ne­ga­tiv­nu ana­li­zu na­še stvar­no­sti“, od­no­sno op­tu­žu­ju­ći ga da nje­go­vi na­pi­si ima­ju za cilj „da kom­pro­mi­tu­ju po­sto­ja­nje slo­bo­de da­nas....“

      Pe­tro­vi­će­va bor­ba sa ne­mer­lji­vim si­la­ma knji­žev­ne i kul­tur­ne bi­ro­kra­ti­je, ide­o­lo­škom usko­gru­do­šću, i pre sve­ga, i iz­nad sve­ga, ljud­skom i stva­ra­lač­kom stu­pid­no­šću, iz­gle­da mi u ovom tre­nut­ku in­spi­ra­tiv­nom i vred­nom jed­ne du­blje i sve­stra­ni­je ana­li­ze u kon­tek­stu slič­nih su­ko­ba u ju­go­slo­ven­skoj kul­tu­ri pe­de­se­tih go­di­na.

TO JE TA CAKA / Eson Jaos

Burjan, bobice; snimak I. Š. Zavetine, leto 2012

KAD PRVI PUT ZVONI

            Tesko mi se ujutru dici.
            Mora dvaput da mi zvoni.
            Ne ustaje mi se ali moram.
            S mukom odem do kupatila.
            Ne volim ni zube da perem al moram.
            Go covek nigde nije prispeo
            te obucem se.
            Motam se tako,
            znam da cu nesto zaboraviti.
            Pogledam se u ogledalo - sebe ne vidim.
            A ni koga drugog.
            Ne stigoh da se uplasim jer zazvoni mi sat.
            Tesko se budim al jutros bas poranih.

PREKO GLAVE GOVANA

                              

   Kuc, kuc,
                                 Udje covek. Istovari. Ode.
                                 Kuc, kuc,
                                 Udje zena. Istovari. Ode.
                                 Opet covek, opet zena, opet covek....
                                 Tovare li tovare.
                                 Sve svetac do pravednika.
                                 Ocevi ih maltretirali,
                                 Sefovi se izivljavali,
                                 Zene kurvale,
                                 Deca ih pljuvala.
                                 Bog, okrenuo ledja.
                                 Pa mene nasli da tovare.                    
                                 Puna mi je glava njihovih govana.
                                 Kuc,kuc.
                                 Au, moram prekinuti opet neko kuca.
                                 Ma ne kuca, to ja kucam Vama pismo.
                                 Boze, Boze zasto me ostavi.?