NIŠKE ANИMOZNOSTI / Miroljub Todorović

Овце; снимак И. Ш., пролеће 2012

KR­NJA  REČ O ŠUM­NOM VRE­ME­NU

(Po­le­mi­ka s hro­ni­ča­rem ni­ških po­le­mi­ka)

Obi­man tekst Reč i vre­me Dra­go­lju­ba Jan­ko­vi­ća, po­zna­tog ni­škog no­vi­na­ra, ured­ni­ka, po­zo­ri­šnog kri­ti­ča­ra i pri­po­ve­da­ča, jed­nog od vred­nih ani­ma­to­ra kul­tur­nog ži­vo­ta u Ni­šu, ob­ja­vljen u Gra­di­ni broj 5-6, 1984. go­di­ne, neo­spor­no za­slu­žu­je pa­žnju či­ta­la­ca.¹⁾ Naj­pre, jer je ve­o­ma ma­lo tek­sto­va ese­ji­stič­kih, ili kao ovaj, hro­ni­čar­skih o če­tr­de­se­to­go­di­šnjem kul­tur­nom, po­seb­no knji­žev­nom ži­vo­tu Ni­ša, o po­je­di­nim va­žnim do­ga­đa­ji­ma, lič­no­sti­ma ni­škog knji­žev­nog kru­ga, pre­lom­nim tre­nu­ci­ma u kul­tu­ri gra­da.

Ni­ški knji­žev­ni­ci kao da se sti­de stva­ra­la­štva svo­jih ko­le­ga, pa čak, re­kao bih, na ne­ki na­čin, i sop­stve­nog ra­da. Sem iz­u­zet­nog, na­dah­nu­tog i za bu­du­će is­tra­ži­va­če dra­go­ce­nog tek­sta Vi­do­sa­va Pe­tro­vi­ća Se­ća­nje na Bran­ka Milj­ko­vi­ća ili pe­sni­kov uz­let, (Gra­di­na, broj 4, 1981), ni­sam ni­šta slič­no pro­či­tao o Gor­da­ni To­do­ro­vić²⁾, Velj­ku Vi­da­ko­vi­ću, da po­me­nem sa­mo one ko­ji ni­su ži­vi. A mno­gi su po­zna­va­li ove pe­sni­ke i dru­go­va­li sa nji­ma. Ću­ti se i što je još tra­gič­ni­je za­bo­ra­vlja se. Če­sto na­mer­no i zlo­na­mer­no.

Raz­lo­zi ko­ji su me na­gna­li da se ja­vim po­vo­dom Jan­ko­vi­će­ve hro­ni­ke, iako, kao što re­koh, ona za­slu­žu­je pa­žnju, jer je na ne­ki na­čin pi­o­nir­ska, je­su pre sve­ga kri­tič­ke i po­le­mič­ke pri­ro­de. Kri­tič­ke, jer o pre­ćut­ki­va­nju je reč. Po­le­mič­ke, jer to je je­di­ni na­čin da se po­je­di­ni pro­pu­sti is­pra­ve. Uka­za­ću na ne­ke Jan­ko­vi­će­ve pre­vi­de i ne­do­sled­no­sti ko­ji ga, ipak, kva­li­fi­ku­ju kao pri­lič­no ne­po­u­zda­nog hro­ni­ča­ra.

Na se­dam­de­set stra­ni­ca štam­pa­nog tek­sta, hro­no­lo­ški ob­ra­đu­ju­ći dva­de­set go­di­na po­le­mi­ka u Ni­šu, Dra­go­ljub Jan­ko­vić „uspe­va“ da za­bo­ra­vi, ili na­mer­no pre­ću­ti, jed­no, neo­spor­no, ve­o­ma zna­čaj­no knji­žev­no i kul­tur­no ime ovog gra­da: Ve­se­li­na Ili­ća.³⁾ Ne že­lim ovom pri­li­kom du­blje da ula­zim u po­bu­de i raz­lo­ge ovog pre­ćut­ki­va­nja i iz­o­sta­vlja­nja, pret­po­sta­vlja­ju­ći da će Jan­ko­vić sam ob­ja­sni­ti šta ga je na­ve­lo da ova­ko po­stu­pi.

Dru­gi Jan­ko­vi­ćev pre­vid od­no­si se na iz­da­vač­ku de­lat­nost Knji­žev­nog dru­štva Ne­stor Žuč­ni. Na­vo­de­ći šta je sve Knji­žev­no dru­štvo tih go­di­na iz­da­lo: nje­go­vu knji­gu pro­ze Od­la­zak (1963), zbir­ke pe­sa­ma Pri­pi­to­mlje­na sve­tlost Di­mi­tri­ja Mi­len­ko­vi­ća i Ve­šti­na dna, Do­bri­vo­ja Jev­ti­ća kao i iz­bor ni­ških pe­sni­ka Po­hva­la va­tri (1964), Dra­go­ljub Jan­ko­vić pot­pu­no pred­vi­đa ob­ja­vlji­va­nje mo­je knji­ge (po­e­me) Pla­ne­ta (1965). Ovaj pre­vid ni­je slu­ča­jan. On me je, u stva­ri, pod­se­tio na iz­ve­snu ani­mo­znost ko­ju je Jan­ko­vić još ta­da po­ka­zi­vao pre­ma mom stva­ra­lač­kom ra­du. Ta se ani­mo­znost upra­vo is­po­lji­la pri­li­kom ob­ja­vlji­va­nja Pla­ne­te. Bu­du­ći je­dan od ured­ni­ka ovog iz­da­nja, za­jed­no sa Mi­len­ko­vi­ćem i Jev­ti­ćem, Jan­ko­vić je po­ku­šao da iz po­e­me Pla­ne­ta iz­ba­ci njen naj­sig­na­li­stič­ki­ji deo Na­uč­na is­pi­ti­va­nja na Pla­ne­ti. Ar­gu­men­ti ko­je je on ta­da upo­tre­bio po­ku­ša­va­ju­ći da od­stra­ni ovaj, pre­ma ne­kim no­vi­jim tu­ma­če­nji­ma, mo­žda ključ­ni, pro­gram­ski seg­ment po­e­me su ar­gu­men­ti svih po­to­njih ne­ga­to­ra sig­na­li­zma, avan­gard­nog stva­ra­lač­kog po­kre­ta či­je su pr­vo­bit­ne so­ci­jen­ti­stič­ke ide­je, po­red in­tu­i­tiv­nih (pe­snič­kih), tih go­di­na do­bi­ja­le i svo­je čvr­šće dis­kur­ziv­no-po­le­mič­ke ob­li­ke upra­vlje­ne pro­tiv vla­da­ju­će tra­di­ci­o­na­li­stič­ke i neo­sim­bo­li­stič­ke po­e­zi­je i po­e­ti­ke.

Is­klju­či­va­nje Ve­se­li­na Ili­ća, kao po­le­mi­ča­ra, i za­bo­ra­vlja­nje Pla­ne­te, što se, (a Jan­ko­vić to do­bro zna), mo­že la­ko po­ve­za­ti, či­ne da nje­go­va hro­ni­ka pred­sta­vlja kr­nju reč o jed­nom, da upo­tre­bim bla­gi i me­ta­for­nič­ni žar­gon­ski iz­raz, šum­nom (bo­ga­tom) vre­me­nu ni­ške kul­tur­ne isto­ri­je.

Na­po­me­ne:

¹⁾      Za me­ne po­seb­no je bio in­te­re­san­tan i uz­bu­dljiv pr­vi deo hro­ni­ke ukojem se go­vo­ri o knji­žev­nom ži­vo­tu Ni­ša po­čet­kom i sre­di­nom pe­de­se­tih go­di­na; o bor­bi stva­ra­la­ca mo­der­ni­sta, na če­lu sa mla­dim, in­te­lek­tu­al­no ve­o­ma vi­spre­nim Mi­o­dra­gom Pe­tro­vi­ćem, pro­tiv ra­zno­ra­znih „po­li­ca­ja­ca du­ha“ i žda­no­vi­stič­ki na­stro­je­nih kul­tur­tre­ge­ra ko­ji su u pi­sa­nju ovog ta­len­to­va­nog kri­ti­ča­ra vi­de­li „lu­ta­nje po ide­a­li­stič­koj fi­lo­zof­skoj ma­gli ma­lo­gra­đan­šti­ne“, pod­me­ću­ći mu isto­vre­me­no „na­me­ru  da da ne­ga­tiv­nu ana­li­zu na­še stvar­no­sti“, od­no­sno op­tu­žu­ju­ći ga da nje­go­vi na­pi­si ima­ju za cilj „da kom­pro­mi­tu­ju po­sto­ja­nje slo­bo­de da­nas....“

      Pe­tro­vi­će­va bor­ba sa ne­mer­lji­vim si­la­ma knji­žev­ne i kul­tur­ne bi­ro­kra­ti­je, ide­o­lo­škom usko­gru­do­šću, i pre sve­ga, i iz­nad sve­ga, ljud­skom i stva­ra­lač­kom stu­pid­no­šću, iz­gle­da mi u ovom tre­nut­ku in­spi­ra­tiv­nom i vred­nom jed­ne du­blje i sve­stra­ni­je ana­li­ze u kon­tek­stu slič­nih su­ko­ba u ju­go­slo­ven­skoj kul­tu­ri pe­de­se­tih go­di­na.

²⁾      Gor­da­na To­do­ro­vić, ne­ka­da sla­vlje­na kao „pe­snič­ka lič­nost sva po­le­gla po ovom na­šem je­zi­ku“ i ve­li­ka za­go­net­ka srp­ske po­e­zi­je (Mi­hiz) po­sled­njih go­di­na po­sta­je sve vi­še svo­je­vr­stan slu­čaj u na­šoj knji­žev­no­sti, na ivi­ci opa­kog po­no­ra ćut­nje i za­bo­ra­va, bez iza­bra­nih pe­sa­ma, bez ozbilj­ni­je ana­li­ze nje­nog stva­ra­la­štva. Ova „po­e­te­sa bli­sta­ve bu­duć­no­sti“, ka­ko ju je Bran­ko Milj­ko­vić na­zvao, još za ži­vo­ta je bi­la na­pu­šte­na od onih kri­ti­ča­ra ko­ji su je sre­di­nom pe­de­se­tih ko­va­li u zve­zde. Sa­da pet go­di­na na­kon smr­ti, (av­gu­sta 1984. ka­da ovo pi­šem na­vr­ša­va se ta pe­to­go­di­šnji­ca), ne­ma je u iz­da­vač­kim pla­no­vi­ma, ne­ma je u an­to­lo­gi­ja­ma, nje­no ime se sve re­đe po­mi­nje u pre­gle­di­ma no­vi­je srp­ske knji­žev­no­sti. Za to ni­je kri­va ona, njen ži­vot „do sr­ca ne­čim oša­ma­ren“, još ma­nje nje­na po­e­zi­ja, taj „cvet od ka­plji­ca kr­vi na (.....) usna­ma“, kri­vi su na­ša su­ro­va in­do­lent­nost i naš za­bo­rav.

³⁾      Ve­se­lin Ilić se sa­svim uz­gred i kraj­nje mar­gi­nal­no po­mi­nje, sa­mo u jed­nom tre­nut­ku, kao je­dan od ured­ni­ka, (za­jed­no sa D. Jan­ko­vi­ćem i Sa­vom Pen­či­ćem), edi­ci­je Ma­la bi­bli­o­te­ka.

Сенка у прашини на Белилском путу, Звижд, пролеже 2010, снимак И. Шишмана (фотодокументација Заветина)

NI­ŠKE ANI­MO­ZNO­STI

OBES­HRA­BRI­VA­NJE PO­LE­MI­KE

Od­mah na po­čet­ku mo­ram da iz­lo­žim svo­je neslaga­nje sa na­či­nom na ko­ji je Gra­di­na pre­zen­to­va­la mo­ju po­le­mi­ku s Dra­go­lju­bom Jan­ko­vi­ćem. Taj na­čin ni­je uobi­ča­jen u ova­kvim slu­ča­je­vi­ma i, bez ob­zi­ra na svu na­iv­nu lu­ka­vost, pri­med­be da ured­ni­štvo to či­ni (oba tek­sta ob­ja­vlju­je u istom bro­ju), „ka­ko bi či­ta­o­ci ima­li pred so­bom ce­li­nu pri­med­bi i ob­ja­šnje­nja“, on go­vo­ri o jed­nom, re­kao bih, ne­do­pu­sti­vom sta­vu ured­ni­štva da una­pred, ako je to mo­gu­će, obes­hra­bri pa čak i pa­ra­li­še sva­ku po­le­mi­ku.

Ured­ni­štvo, iz­gle­da, u ovo­me već ima od­re­đe­na is­ku­stva ko­ja na ža­lost pre­te da po­sta­nu stal­na prak­sa. Raz­lo­zi će se, na­rav­no, uvek na­ći i objek­tiv­ni i su­bjek­tiv­ni. Po­sta­vlja se sa­mo pi­ta­nje za­što je to ta­ko? „Da li je u pi­ta­nju kon­for­mi­zam, li­ni­ja ma­njeg ot­po­ra, strah od po­sle­di­ca, li­ni­ja ne­za­me­ra­nja, ili pak za­tvo­re­nost gla­si­la u ko­ji­ma bi se ova vr­sta stva­ra­lač­kog di­ja­lo­ga vo­di­la?“ Ove re­či pe­sni­ka i knji­žev­nog kri­ti­ča­ra Bla­go­ja Glo­zi­ća, iz­re­če­ne po­vo­dom evi­dent­nog iš­če­za­va­nja po­le­mič­kih di­ja­lo­ga u sa­da­šnjem kul­tur­nom ži­vo­tu Ni­ša, mo­gu se mir­ne du­še upu­ti­ti čla­no­vi­ma ured­ni­štva Gra­di­ne i nje­nom glav­nom i od­go­vor­nom ured­ni­ku Saši Hadži Tančiću. Po­vo­dom po­le­mi­ke ko­ju vo­dim i na­či­na na ko­ji je ona pre­zen­to­va­na u ča­so­pi­su, sa svim onim teh­nič­kim „oma­ška­ma“, pe­ti­ti­ti­ma i dru­gim oma­lo­va­ža­va­ju­ćim ape­ti­ti­ma, do­dao bih još ne­što: reč je o po­zna­tim ni­škim ani­mo­zno­sti­ma. Li­ni­ja ma­njeg ot­po­ra, strah od po­sle­di­ca, ani­mo­znost, upra­vo su do­ve­le do to­ga da Dra­go­ljub Jan­ko­vić, u svo­joj hro­ni­ci Reč i vre­me, za­bo­ra­vi na po­le­mič­ke član­ke Ve­se­li­na Ili­ća. A ti tek­sto­vi po­sto­je i sva­ki iole pa­žlji­vi­ji is­tra­ži­vač će ih za­pa­zi­ti i re­gi­stro­va­ti.

PO­LE­MIČ­KI OB­RA­ČU­NI VE­SE­LI­NA ILI­ĆA

U jed­nom od ta­kvih, da to od­mah po­ten­ci­ram, iz­ra­zi­to po­le­mič­kih tek­sto­va, ob­ja­vlje­nom u Na­rod­nim no­vi­na­ma od 26. ok­to­bra 1963. go­di­ne pod na­slo­vom O jed­noj knji­zi, (sa nad­na­slo­vom Oči sa­vre­me­ni­ka), Ve­se­lin Ilić ve­o­ma oštro re­a­gu­je po­vo­dom bro­šu­re Bu­banj či­ji je autor Đor­đe Sta­men­ko­vić, ta­da­šnji uprav­nik sre­skog ar­hi­va. Bro­šu­ra je ob­ja­vlje­na pri­god­no po­vo­dom ot­kri­va­nja spo­me­ni­ka na me­stu dva­na­est hi­lja­da stre­lja­nih na Bub­nju, i baš taj mo­me­nat „oži­vlja­va­nja isto­ri­je“ pre­ma re­či­ma Ve­se­li­na Ili­ća, ni­je smeo bi­ti obe­le­žen ob­ja­vlji­va­njem jed­nog ta­kvog „ne­u­spe­log hro­ni­čar­sko-pu­bli­ci­stič­kog po­ku­ša­ja“. Za Ili­ća bro­šu­ra Bu­banj Đ. Sta­men­ko­vi­ća „pred­sta­vlja pro­ma­šaj ko­ji ni­ka­ko ne bi tre­ba­lo da se po­no­vi u ova­kvim i slič­nim tre­nu­ci­ma u bu­duć­no­sti“. Ono što Ilić naj­vi­še za­me­ra Sta­men­ko­vi­ću je­ste loš stil, „pa­te­ti­zo­va­ne re­če­nič­ne ti­ra­de“, po­sle ko­jih se u či­ta­o­cu „ja­vlja ot­por pre­ma ova­kvom po­vr­šnom i ne­sreć­nom do­ku­men­to­va­nju isto­ri­je Bub­nja“.

Na­šav­ši da Sta­men­ko­vi­će­va knji­ži­ca vr­vi od ra­zno­ra­znih stil­skih „pa i ne­pi­sme­nih je­zič­kih ga­li­ma­ti­ja­sa“, što či­ni da je ona po­sta­la i svo­je­vr­sno „sve­do­čan­stvo ne­u­ku­sa“, Ve­se­lin Ilić po­le­mi­še čak i sa Od­bo­rom za ot­kri­va­nje spo­me­ni­ka i pro­sla­vu na Bub­nju. On ovom Od­bo­ru za­me­ra što „u gra­du od sto hi­lja­da sta­nov­ni­ka“ ni­je mo­gao da na­đe „bol­jeg lek­to­ra, (lek­to­ru iz­vr­šio Miodrag Aran­đe­lo­vić)“, ka­ko bi se bar de­li­mič­no ubla­ži­la „ne­pri­jat­nost ko­ju mi sa­vre­me­ni­ci mo­že­mo su­tra da do­ži­vi­mo ka­da tre­nu­ci bu­banj­skog ju­bi­le­ja bu­du po­sta­li isto­ri­ja“.

Simp­to­ma­tič­no je da dru­gi po­le­mič­ki tekst Ve­se­li­na Ili­ća, na ko­ji ću se ov­de po­zva­ti, Dra­go­ljub Jan­ko­vić već na­vo­di u svom od­go­vo­ru na mo­je za­mer­ke po­vo­dom pre­ćut­ki­va­nja ovog zna­čaj­nog na­uč­ni­ka, knji­žev­ni­ka, kul­tur­nog i dru­štve­nog rad­ni­ka. Ili­ćev tekst Avan­gard­ni pe­snik Mi­ro­ljub To­do­ro­vić, Jan­ko­vić je kao od­go­vor­ni ured­nik ča­so­pi­sa Gra­di­na ob­ja­vio u fe­bru­ar­skom bro­ju 1967. go­di­ne. Pret­po­sta­vljam da je on ovaj tekst, ka­da ga je ob­ja­vlji­vao pre osa­ma­est go­di­na, i pro­či­tao; ali, ni­sam si­gu­ran da ga je či­tao ka­sni­je dok je pri­ku­pljao gra­đu i pi­sao svo­ju hro­ni­ku Reč i vre­me. Tač­no je, kao što na­vo­di Jan­ko­vić, da se ra­di o afir­ma­tiv­nom tek­stu, ali isto­vre­me­no čak i ne mno­go pa­žljiv či­ta­lac uoči­će nje­gov iz­ra­zi­to po­le­mič­ki ton i ka­rak­ter. Za­pra­vo, u ve­ćem de­lu svog tek­sta Ve­se­lin Ilić po­le­mi­še sa be­o­grad­skim kri­ti­ča­rem Osto­jom Ki­si­ćem, ko­ji je 1966. go­di­ne u Pro­ku­plju, na Hi­sa­ru, „pri­li­kom pe­snič­kih sve­ča­no­sti (....) ba­ha­to po­ku­šao da dr­ži po­u­ke Ni­šli­ja­ma da tre­ba da iz­da­ju knji­ge o ne­go­va­nju ku­ku­ru­za a da se sa iz­da­vač­kom de­lat­no­šću ne bak­ću ka­da se u to ne raz­u­me­ju“. Po­vod za ovu po­le­mi­ku, za­po­če­tu na Hi­sa­ru a na­sta­vlje­nu u Gra­di­ni, ko­ju je Jan­ko­vić ure­đi­vao, bi­la je mo­ja knji­ga Pla­ne­ta.

Ova dva pri­me­ra su sa­svim do­volj­na da pot­vr­de či­nje­ni­cu da je Ve­se­lin Ilić kao po­le­mi­čar, od stra­ne ne­do­volj­no po­u­zda­nog hro­ni­ča­ra Dra­go­lju­ba Jan­ko­vi­ća, jed­no­stav­no pre­ću­tan.

SLA­BO PAM­ĆE­NJE DRA­GO­LJU­BA JAN­KO­VI­ĆA

Što se ti­če Jan­ko­vi­će­vog po­ku­ša­ja da, kao ured­nik edi­ci­je Ma­la bi­bli­o­te­ka Knji­žev­nog dru­štva Ne­stor Žuč­ni, iz mo­je knji­ge iz­ba­ci, po nje­mu estet­ski i po­et­ski ne­po­ću­dan završni deo poeme Naučna ispitivanja na Planeti, mogu se pozvati sa­mo na ono što znam i što sam već re­kao. Jan­ko­vi­ću,  na­rav­no, mo­ram bi­ti za­hva­lan što u tom po­ku­ša­ju ni­je bio is­traj­ni­ji. On se po­zi­va na svo­je, ka­ko sam ka­že sla­bo pam­će­nje, za­bo­rav­nost, („ne se­ćam se vi­še ni mno­go va­žni­jih de­ta­lja od ovog ure­đi­vač­kog...“). Da je ovaj hro­ni­čar za­i­sta za­bo­ra­van mo­gli smo vi­de­ti i iz pret­hod­nih pri­me­ra. No, on nam i u sa­mom tek­stu Ipak – pot­pu­na reč, u na­o­ko sit­nom de­ta­lju, pru­ža još je­dan do­kaz svo­je za­bo­rav­no­sti i ne­po­u­zda­no­sti. U nje­mu dva pu­ta (što zna­či da ni­je oma­ška), Jan­ko­vić po­mi­nje na­slov Put u Zve­zda­li­ju. Pr­vo kao na­slov mo­je zbir­ke a ka­sni­je kao na­slov ob­ja­vlje­nih pe­sa­ma. Na­slov mo­je knji­ge, ko­ju je Gra­di­na ob­ja­vi­la 1971. go­di­ne, je Pu­to­va­nje u Zve­zda­li­ju. Na­slov pe­sa­ma u ča­so­pi­su Gra­di­na broj 1 iz 1967. go­di­ne, ko­je je Jan­ko­vić, ka­ko sam na­vo­di, kao od­go­vor­ni ured­nik ob­ja­vio je, ta­ko­đe, Pu­to­va­nje u Zve­zda­li­ju. Ko­li­ko je me­ni po­zna­to u ovom na­šem je­zi­ku, ko­ji Jan­ko­vić i ja če­šlja­mo već pro­pri­lič­no, put i pu­to­va­nje ne zna­če isto. Ali ša­lu na stra­nu mo­žda će Dra­go­ljub Jan­ko­vić u svom utu­ku po­ku­ša­ti da i me­ne i dru­ge uve­ri ka­ko je on, ipak, u pra­vu, i ka­ko sam ja na­ziv Pu­to­va­nje u Zve­zda­li­ju na­knad­no iz­mi­slio iz nje­mu ne­do­ku­či­vih raz­lo­ga.

PO­E­ZI­JA ILI BLEF – NI­ŠKI APLA­UZ  SIG­NA­LI­ZMU

Ka­da je u pi­ta­nju ani­mo­znost pre­ma sig­na­li­zmu Jan­ko­vić mo­že za­i­sta da bu­de mi­ran. Ni­je on ni pr­vi ni je­di­ni kul­tur­ni po­sle­nik iz Ni­ša ko­ji je sma­trao za po­seb­nu čast i za­do­volj­stvo da po već po­mo­dre­lim le­đi­ma sig­na­li­zma pre­po­zna i svoj ruč­ni rad. Za to ni­je čak ni po­treb­no da na­pre­že­mo na­še krh­ko se­ća­nje, do­volj­no je pre­li­sta­ti kom­ple­te ne­kih ni­ških no­vi­na iz tih vre­me­na. Za­u­ške, plje­ska­vi­ce, šlja­gar­ci do­la­zi­li su i sa one stra­ne oda­kle se naj­ma­nje na­da­lo. Ta­ko još ni dan­da­nas ne mo­gu da se ofrek­stim, ili da ka­žem to ele­gant­ni­je kao Jan­ko­vić, „raz­log ne mo­gu da do­ku­čim“, šta bi mom, ina­če, do­brom pri­ja­te­lju i dru­gu, bla­gom čo­ve­ku, ne­žnom pe­sni­ku Na­i­se, Di­mi­tri­ju Mi­len­ko­vi­ću da u Na­rod­nim no­vi­na­ma  od 23. ja­nu­a­ra 1971. go­di­ne, po­vo­dom po­ja­ve pr­vog bro­ja ča­so­pi­sa Sig­nal, ob­ja­vi čla­nak pod na­slo­vom Po­e­zi­ja ili blef? Ovaj na­slov do­sto­jan „cr­ne hro­ni­ke“ a ne kul­tur­ne ru­bri­ke ima i svoj pod­nal­sov: Je­dan od fi­nan­si­je­ra Gra­di­na, a re­dak­ci­ju či­ne, uglav­nom Ni­šli­je.

Da bi stvar bi­la ja­sni­ja, Sig­nal je or­gan sig­na­li­stič­kog po­kre­ta, ovaj po­kret (za Mi­len­ko­vi­ća pod zna­ci­ma na­vo­da), že­li da re­vo­lu­ci­o­ni­še umet­nost, da­kle da di­že bu­nu (bu­ne mi­ran umet­nič­ki na­rod, ne da­ju da pe­snič­ki bum­ba­ri i da­lje ma­zno ba­vr­lja­ju), a glav­ne bun­dži­je su „uglav­nom Ni­šli­je“. Pre­ma Di­mi­tri­ju Mi­len­ko­vi­ću, „ini­ci­ja­tor i po­kre­tač“ ce­le te fr­tut­me „je pe­snik Mi­ro­ljub To­do­ro­vić, du­go već po­znat kao stra­sni pri­vr­že­nik sig­na­li­stič­ke i kom­pju­ter­ske po­e­zi­je“. Pa­zi­te sa­mo na ovaj cr­no-hro­ni­čar­ski reč­nik: „du­go već po­znat“, da ne po­mi­njem ono „stra­sni“. Pa šta ura­di­ti sa tim bun­dži­ja­ma, sa tim Ni­šli­ja­ma pre­pu­nim ru­ši­lač­kih stra­sti, ko­ji ho­će, eto, da uni­šte na­šu umet­nost, na­šu po­e­zi­ju, naš bla­že­ni mir? Ne pred­la­že Mi­len­ko­vić ni­šta, ali za sva­ki slu­čaj is­pod svog tek­sta ob­ja­vlju­je jed­nu vi­zu­el­nu pe­smu i fo­to­gra­fi­ju s pot­pi­som „Mi­ro­ljub To­do­ro­vić i jed­na nje­go­va pe­sma“. Kao na onim poter­ni­ca­ma sa Di­vljeg za­pa­da: da na­rod vi­di šta je to i ko je to, da raz­lu­či po­e­zi­ju od ble­fa, da pre­po­zna, pa, ako  mo­že, i da upu­ca.

Od­mah po­sle Mi­len­ko­vi­ća ja­vi­će se u Li­stu mla­dih 68 (broj 62, 26. II 1971) i Sa­ša Ha­dži Tan­čić. Nje­gov apla­uz ni­je ta­ko di­rek­tan i gro­mo­gla­san kao Mi­len­ko­vi­ćev ali, uglav­nom, svo­di se na isto. I za Ha­dži Tan­či­ća, ko­ji će, ta­ko­đe, pr­stom po­ka­za­ti na „ni­šku sig­na­li­stič­ku gru­pu“, sig­na­li­sti „da­lje od eg­zi­bi­ci­o­ni­zma ni­su sti­gli“.

To­li­ko o ni­škim ani­mo­zno­sti­ma. U prak­si, kao što se vi­di, ista je svest ko­ja pre­ćut­ku­je Ve­se­li­na Ili­ća i ob­ru­ša­va se na sig­na­li­zam. Još jed­nom, po ko zna ko­ji put, po­tvr­di­la se sta­ra po­slo­vi­ca: Ne­mo prop­hé­ta in pa­tria.  

  __________

           ( Tekst Krnja reč o šumnom vremenu objavljen je u časopisu Gradina broj 11, 1984. a tekst Niške animoznosti u istom časopisu broj 6, 1985. godine.)

_________________________________ НАПОМЕНА Уредника "Сазвежђа ЗАЕТИНЕ"

    Овим текстовима је практично заокружено публиковање књиге Мирољуба Тодоровића:

NE­MO PROPHÉTA IN PA­TRIA

                       (Pevci sa Bajlon-skvera i moja frka sa njima)

коју смо публиковали у целини, према редигованом рукопису који нам је уступио сам аутор Тодоровић. За оне који се први пут сусрећу са именом Мирољуба Тодоровића и "Певцима са..." да поновимо: "Певци..." су први пут штампани 1986.  -

Pevci sa Bajlon-skvera i moja frka sa njima / Miroljub Todorović. Beograd : Novo delo, 1986. , 82 p. ; 20 cm. ISBN: 8673530180

          Videti  više: https://sites.google.com/site/orkestarsuz/knizevna-filoksera/pevcisabajlon-skveraimojafrkasanjimamiroljubtodorovic

https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/assignments/stajesignalizamdoneosrpskojpoezijimiroljubtodorovic

https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/
https://sites.google.com/site/zavetinegalerija/nikola-jovanovic/od-iznenadnog-bola/nemoprophetainpatriamiroljubtodorovic
https://sites.google.com/site/usmeruvrtloga/

https://sites.google.com/site/zavetineagregat/faqs/plagiraniplagijatorilipatason-prelazmiodragaperisicamiroljubtodorovic