Translate

О Сабирању Целокупних Дела Бела Тукадруза

О Сабирању Целокупних Дела Бела Тукадруза
Више и детаљније - Апел Листу Заветине+је потребна новчана помоћ за штампање Целокупних дела Белатукадруза како би те књиге доспеле у народ и културу за које су и писане. А преко њих и у свет! ______________________________________

Укупно приказа странице

Претражи овај блог

ПРУГА 47

ПРУГА 45. УПОРЕДНИКА

Пруга 45. упоредника
ПРУГА Бордо -Лион - Милано - Загреб - Београд - Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз пре Дунава на Ђердапу - Одеса

субота, 8. септембар 2012.

NIŠKE ANИMOZNOSTI / Miroljub Todorović



Овце; снимак И. Ш., пролеће 2012


KR­NJA  REČ O ŠUM­NOM VRE­ME­NU
(Po­le­mi­ka s hro­ni­ča­rem ni­ških po­le­mi­ka)
Obi­man tekst Reč i vre­me Dra­go­lju­ba Jan­ko­vi­ća, po­zna­tog ni­škog no­vi­na­ra, ured­ni­ka, po­zo­ri­šnog kri­ti­ča­ra i pri­po­ve­da­ča, jed­nog od vred­nih ani­ma­to­ra kul­tur­nog ži­vo­ta u Ni­šu, ob­ja­vljen u Gra­di­ni broj 5-6, 1984. go­di­ne, neo­spor­no za­slu­žu­je pa­žnju či­ta­la­ca.1) Naj­pre, jer je ve­o­ma ma­lo tek­sto­va ese­ji­stič­kih, ili kao ovaj, hro­ni­čar­skih o če­tr­de­se­to­go­di­šnjem kul­tur­nom, po­seb­no knji­žev­nom ži­vo­tu Ni­ša, o po­je­di­nim va­žnim do­ga­đa­ji­ma, lič­no­sti­ma ni­škog knji­žev­nog kru­ga, pre­lom­nim tre­nu­ci­ma u kul­tu­ri gra­da.
Ni­ški knji­žev­ni­ci kao da se sti­de stva­ra­la­štva svo­jih ko­le­ga, pa čak, re­kao bih, na ne­ki na­čin, i sop­stve­nog ra­da. Sem iz­u­zet­nog, na­dah­nu­tog i za bu­du­će is­tra­ži­va­če dra­go­ce­nog tek­sta Vi­do­sa­va Pe­tro­vi­ća Se­ća­nje na Bran­ka Milj­ko­vi­ća ili pe­sni­kov uz­let, (Gra­di­na, broj 4, 1981), ni­sam ni­šta slič­no pro­či­tao o Gor­da­ni To­do­ro­vić2), Velj­ku Vi­da­ko­vi­ću, da po­me­nem sa­mo one ko­ji ni­su ži­vi. A mno­gi su po­zna­va­li ove pe­sni­ke i dru­go­va­li sa nji­ma. Ću­ti se i što je još tra­gič­ni­je za­bo­ra­vlja se. Če­sto na­mer­no i zlo­na­mer­no.
Raz­lo­zi ko­ji su me na­gna­li da se ja­vim po­vo­dom Jan­ko­vi­će­ve hro­ni­ke, iako, kao što re­koh, ona za­slu­žu­je pa­žnju, jer je na ne­ki na­čin pi­o­nir­ska, je­su pre sve­ga kri­tič­ke i po­le­mič­ke pri­ro­de. Kri­tič­ke, jer o pre­ćut­ki­va­nju je reč. Po­le­mič­ke, jer to je je­di­ni na­čin da se po­je­di­ni pro­pu­sti is­pra­ve. Uka­za­ću na ne­ke Jan­ko­vi­će­ve pre­vi­de i ne­do­sled­no­sti ko­ji ga, ipak, kva­li­fi­ku­ju kao pri­lič­no ne­po­u­zda­nog hro­ni­ča­ra.
Na se­dam­de­set stra­ni­ca štam­pa­nog tek­sta, hro­no­lo­ški ob­ra­đu­ju­ći dva­de­set go­di­na po­le­mi­ka u Ni­šu, Dra­go­ljub Jan­ko­vić „uspe­va“ da za­bo­ra­vi, ili na­mer­no pre­ću­ti, jed­no, neo­spor­no, ve­o­ma zna­čaj­no knji­žev­no i kul­tur­no ime ovog gra­da: Ve­se­li­na Ili­ća.3) Ne že­lim ovom pri­li­kom du­blje da ula­zim u po­bu­de i raz­lo­ge ovog pre­ćut­ki­va­nja i iz­o­sta­vlja­nja, pret­po­sta­vlja­ju­ći da će Jan­ko­vić sam ob­ja­sni­ti šta ga je na­ve­lo da ova­ko po­stu­pi.
Dru­gi Jan­ko­vi­ćev pre­vid od­no­si se na iz­da­vač­ku de­lat­nost Knji­žev­nog dru­štva Ne­stor Žuč­ni. Na­vo­de­ći šta je sve Knji­žev­no dru­štvo tih go­di­na iz­da­lo: nje­go­vu knji­gu pro­ze Od­la­zak (1963), zbir­ke pe­sa­ma Pri­pi­to­mlje­na sve­tlost Di­mi­tri­ja Mi­len­ko­vi­ća i Ve­šti­na dna, Do­bri­vo­ja Jev­ti­ća kao i iz­bor ni­ških pe­sni­ka Po­hva­la va­tri (1964), Dra­go­ljub Jan­ko­vić pot­pu­no pred­vi­đa ob­ja­vlji­va­nje mo­je knji­ge (po­e­me) Pla­ne­ta (1965). Ovaj pre­vid ni­je slu­ča­jan. On me je, u stva­ri, pod­se­tio na iz­ve­snu ani­mo­znost ko­ju je Jan­ko­vić još ta­da po­ka­zi­vao pre­ma mom stva­ra­lač­kom ra­du. Ta se ani­mo­znost upra­vo is­po­lji­la pri­li­kom ob­ja­vlji­va­nja Pla­ne­te. Bu­du­ći je­dan od ured­ni­ka ovog iz­da­nja, za­jed­no sa Mi­len­ko­vi­ćem i Jev­ti­ćem, Jan­ko­vić je po­ku­šao da iz po­e­me Pla­ne­ta iz­ba­ci njen naj­sig­na­li­stič­ki­ji deo Na­uč­na is­pi­ti­va­nja na Pla­ne­ti. Ar­gu­men­ti ko­je je on ta­da upo­tre­bio po­ku­ša­va­ju­ći da od­stra­ni ovaj, pre­ma ne­kim no­vi­jim tu­ma­če­nji­ma, mo­žda ključ­ni, pro­gram­ski seg­ment po­e­me su ar­gu­men­ti svih po­to­njih ne­ga­to­ra sig­na­li­zma, avan­gard­nog stva­ra­lač­kog po­kre­ta či­je su pr­vo­bit­ne so­ci­jen­ti­stič­ke ide­je, po­red in­tu­i­tiv­nih (pe­snič­kih), tih go­di­na do­bi­ja­le i svo­je čvr­šće dis­kur­ziv­no-po­le­mič­ke ob­li­ke upra­vlje­ne pro­tiv vla­da­ju­će tra­di­ci­o­na­li­stič­ke i neo­sim­bo­li­stič­ke po­e­zi­je i po­e­ti­ke.
Is­klju­či­va­nje Ve­se­li­na Ili­ća, kao po­le­mi­ča­ra, i za­bo­ra­vlja­nje Pla­ne­te, što se, (a Jan­ko­vić to do­bro zna), mo­že la­ko po­ve­za­ti, či­ne da nje­go­va hro­ni­ka pred­sta­vlja kr­nju reč o jed­nom, da upo­tre­bim bla­gi i me­ta­for­nič­ni žar­gon­ski iz­raz, šum­nom (bo­ga­tom) vre­me­nu ni­ške kul­tur­ne isto­ri­je.

Na­po­me­ne:
1)      Za me­ne po­seb­no je bio in­te­re­san­tan i uz­bu­dljiv pr­vi deo hro­ni­ke ukojem se go­vo­ri o knji­žev­nom ži­vo­tu Ni­ša po­čet­kom i sre­di­nom pe­de­se­tih go­di­na; o bor­bi stva­ra­la­ca mo­der­ni­sta, na če­lu sa mla­dim, in­te­lek­tu­al­no ve­o­ma vi­spre­nim Mi­o­dra­gom Pe­tro­vi­ćem, pro­tiv ra­zno­ra­znih „po­li­ca­ja­ca du­ha“ i žda­no­vi­stič­ki na­stro­je­nih kul­tur­tre­ge­ra ko­ji su u pi­sa­nju ovog ta­len­to­va­nog kri­ti­ča­ra vi­de­li „lu­ta­nje po ide­a­li­stič­koj fi­lo­zof­skoj ma­gli ma­lo­gra­đan­šti­ne“, pod­me­ću­ći mu isto­vre­me­no „na­me­ru  da da ne­ga­tiv­nu ana­li­zu na­še stvar­no­sti“, od­no­sno op­tu­žu­ju­ći ga da nje­go­vi na­pi­si ima­ju za cilj „da kom­pro­mi­tu­ju po­sto­ja­nje slo­bo­de da­nas....“
      Pe­tro­vi­će­va bor­ba sa ne­mer­lji­vim si­la­ma knji­žev­ne i kul­tur­ne bi­ro­kra­ti­je, ide­o­lo­škom usko­gru­do­šću, i pre sve­ga, i iz­nad sve­ga, ljud­skom i stva­ra­lač­kom stu­pid­no­šću, iz­gle­da mi u ovom tre­nut­ku in­spi­ra­tiv­nom i vred­nom jed­ne du­blje i sve­stra­ni­je ana­li­ze u kon­tek­stu slič­nih su­ko­ba u ju­go­slo­ven­skoj kul­tu­ri pe­de­se­tih go­di­na.


2)      Gor­da­na To­do­ro­vić, ne­ka­da sla­vlje­na kao „pe­snič­ka lič­nost sva po­le­gla po ovom na­šem je­zi­ku“ i ve­li­ka za­go­net­ka srp­ske po­e­zi­je (Mi­hiz) po­sled­njih go­di­na po­sta­je sve vi­še svo­je­vr­stan slu­čaj u na­šoj knji­žev­no­sti, na ivi­ci opa­kog po­no­ra ćut­nje i za­bo­ra­va, bez iza­bra­nih pe­sa­ma, bez ozbilj­ni­je ana­li­ze nje­nog stva­ra­la­štva. Ova „po­e­te­sa bli­sta­ve bu­duć­no­sti“, ka­ko ju je Bran­ko Milj­ko­vić na­zvao, još za ži­vo­ta je bi­la na­pu­šte­na od onih kri­ti­ča­ra ko­ji su je sre­di­nom pe­de­se­tih ko­va­li u zve­zde. Sa­da pet go­di­na na­kon smr­ti, (av­gu­sta 1984. ka­da ovo pi­šem na­vr­ša­va se ta pe­to­go­di­šnji­ca), ne­ma je u iz­da­vač­kim pla­no­vi­ma, ne­ma je u an­to­lo­gi­ja­ma, nje­no ime se sve re­đe po­mi­nje u pre­gle­di­ma no­vi­je srp­ske knji­žev­no­sti. Za to ni­je kri­va ona, njen ži­vot „do sr­ca ne­čim oša­ma­ren“, još ma­nje nje­na po­e­zi­ja, taj „cvet od ka­plji­ca kr­vi na (.....) usna­ma“, kri­vi su na­ša su­ro­va in­do­lent­nost i naš za­bo­rav.

3)      Ve­se­lin Ilić se sa­svim uz­gred i kraj­nje mar­gi­nal­no po­mi­nje, sa­mo u jed­nom tre­nut­ku, kao je­dan od ured­ni­ka, (za­jed­no sa D. Jan­ko­vi­ćem i Sa­vom Pen­či­ćem), edi­ci­je Ma­la bi­bli­o­te­ka.

Сенка у прашини на Белилском путу, Звижд, пролеже 2010, снимак И. Шишмана (фотодокументација Заветина)



NI­ŠKE ANI­MO­ZNO­STI
OBES­HRA­BRI­VA­NJE PO­LE­MI­KE
Od­mah na po­čet­ku mo­ram da iz­lo­žim svo­je neslaga­nje sa na­či­nom na ko­ji je Gra­di­na pre­zen­to­va­la mo­ju po­le­mi­ku s Dra­go­lju­bom Jan­ko­vi­ćem. Taj na­čin ni­je uobi­ča­jen u ova­kvim slu­ča­je­vi­ma i, bez ob­zi­ra na svu na­iv­nu lu­ka­vost, pri­med­be da ured­ni­štvo to či­ni (oba tek­sta ob­ja­vlju­je u istom bro­ju), „ka­ko bi či­ta­o­ci ima­li pred so­bom ce­li­nu pri­med­bi i ob­ja­šnje­nja“, on go­vo­ri o jed­nom, re­kao bih, ne­do­pu­sti­vom sta­vu ured­ni­štva da una­pred, ako je to mo­gu­će, obes­hra­bri pa čak i pa­ra­li­še sva­ku po­le­mi­ku.
Ured­ni­štvo, iz­gle­da, u ovo­me već ima od­re­đe­na is­ku­stva ko­ja na ža­lost pre­te da po­sta­nu stal­na prak­sa. Raz­lo­zi će se, na­rav­no, uvek na­ći i objek­tiv­ni i su­bjek­tiv­ni. Po­sta­vlja se sa­mo pi­ta­nje za­što je to ta­ko? „Da li je u pi­ta­nju kon­for­mi­zam, li­ni­ja ma­njeg ot­po­ra, strah od po­sle­di­ca, li­ni­ja ne­za­me­ra­nja, ili pak za­tvo­re­nost gla­si­la u ko­ji­ma bi se ova vr­sta stva­ra­lač­kog di­ja­lo­ga vo­di­la?“ Ove re­či pe­sni­ka i knji­žev­nog kri­ti­ča­ra Bla­go­ja Glo­zi­ća, iz­re­če­ne po­vo­dom evi­dent­nog iš­če­za­va­nja po­le­mič­kih di­ja­lo­ga u sa­da­šnjem kul­tur­nom ži­vo­tu Ni­ša, mo­gu se mir­ne du­še upu­ti­ti čla­no­vi­ma ured­ni­štva Gra­di­ne i nje­nom glav­nom i od­go­vor­nom ured­ni­ku Saši Hadži Tančiću. Po­vo­dom po­le­mi­ke ko­ju vo­dim i na­či­na na ko­ji je ona pre­zen­to­va­na u ča­so­pi­su, sa svim onim teh­nič­kim „oma­ška­ma“, pe­ti­ti­ti­ma i dru­gim oma­lo­va­ža­va­ju­ćim ape­ti­ti­ma, do­dao bih još ne­što: reč je o po­zna­tim ni­škim ani­mo­zno­sti­ma. Li­ni­ja ma­njeg ot­po­ra, strah od po­sle­di­ca, ani­mo­znost, upra­vo su do­ve­le do to­ga da Dra­go­ljub Jan­ko­vić, u svo­joj hro­ni­ci Reč i vre­me, za­bo­ra­vi na po­le­mič­ke član­ke Ve­se­li­na Ili­ća. A ti tek­sto­vi po­sto­je i sva­ki iole pa­žlji­vi­ji is­tra­ži­vač će ih za­pa­zi­ti i re­gi­stro­va­ti.

PO­LE­MIČ­KI OB­RA­ČU­NI VE­SE­LI­NA ILI­ĆA
U jed­nom od ta­kvih, da to od­mah po­ten­ci­ram, iz­ra­zi­to po­le­mič­kih tek­sto­va, ob­ja­vlje­nom u Na­rod­nim no­vi­na­ma od 26. ok­to­bra 1963. go­di­ne pod na­slo­vom O jed­noj knji­zi, (sa nad­na­slo­vom Oči sa­vre­me­ni­ka), Ve­se­lin Ilić ve­o­ma oštro re­a­gu­je po­vo­dom bro­šu­re Bu­banj či­ji je autor Đor­đe Sta­men­ko­vić, ta­da­šnji uprav­nik sre­skog ar­hi­va. Bro­šu­ra je ob­ja­vlje­na pri­god­no po­vo­dom ot­kri­va­nja spo­me­ni­ka na me­stu dva­na­est hi­lja­da stre­lja­nih na Bub­nju, i baš taj mo­me­nat „oži­vlja­va­nja isto­ri­je“ pre­ma re­či­ma Ve­se­li­na Ili­ća, ni­je smeo bi­ti obe­le­žen ob­ja­vlji­va­njem jed­nog ta­kvog „ne­u­spe­log hro­ni­čar­sko-pu­bli­ci­stič­kog po­ku­ša­ja“. Za Ili­ća bro­šu­ra Bu­banj Đ. Sta­men­ko­vi­ća „pred­sta­vlja pro­ma­šaj ko­ji ni­ka­ko ne bi tre­ba­lo da se po­no­vi u ova­kvim i slič­nim tre­nu­ci­ma u bu­duć­no­sti“. Ono što Ilić naj­vi­še za­me­ra Sta­men­ko­vi­ću je­ste loš stil, „pa­te­ti­zo­va­ne re­če­nič­ne ti­ra­de“, po­sle ko­jih se u či­ta­o­cu „ja­vlja ot­por pre­ma ova­kvom po­vr­šnom i ne­sreć­nom do­ku­men­to­va­nju isto­ri­je Bub­nja“.
Na­šav­ši da Sta­men­ko­vi­će­va knji­ži­ca vr­vi od ra­zno­ra­znih stil­skih „pa i ne­pi­sme­nih je­zič­kih ga­li­ma­ti­ja­sa“, što či­ni da je ona po­sta­la i svo­je­vr­sno „sve­do­čan­stvo ne­u­ku­sa“, Ve­se­lin Ilić po­le­mi­še čak i sa Od­bo­rom za ot­kri­va­nje spo­me­ni­ka i pro­sla­vu na Bub­nju. On ovom Od­bo­ru za­me­ra što „u gra­du od sto hi­lja­da sta­nov­ni­ka“ ni­je mo­gao da na­đe „bol­jeg lek­to­ra, (lek­to­ru iz­vr­šio Miodrag Aran­đe­lo­vić)“, ka­ko bi se bar de­li­mič­no ubla­ži­la „ne­pri­jat­nost ko­ju mi sa­vre­me­ni­ci mo­že­mo su­tra da do­ži­vi­mo ka­da tre­nu­ci bu­banj­skog ju­bi­le­ja bu­du po­sta­li isto­ri­ja“.
Simp­to­ma­tič­no je da dru­gi po­le­mič­ki tekst Ve­se­li­na Ili­ća, na ko­ji ću se ov­de po­zva­ti, Dra­go­ljub Jan­ko­vić već na­vo­di u svom od­go­vo­ru na mo­je za­mer­ke po­vo­dom pre­ćut­ki­va­nja ovog zna­čaj­nog na­uč­ni­ka, knji­žev­ni­ka, kul­tur­nog i dru­štve­nog rad­ni­ka. Ili­ćev tekst Avan­gard­ni pe­snik Mi­ro­ljub To­do­ro­vić, Jan­ko­vić je kao od­go­vor­ni ured­nik ča­so­pi­sa Gra­di­na ob­ja­vio u fe­bru­ar­skom bro­ju 1967. go­di­ne. Pret­po­sta­vljam da je on ovaj tekst, ka­da ga je ob­ja­vlji­vao pre osa­ma­est go­di­na, i pro­či­tao; ali, ni­sam si­gu­ran da ga je či­tao ka­sni­je dok je pri­ku­pljao gra­đu i pi­sao svo­ju hro­ni­ku Reč i vre­me. Tač­no je, kao što na­vo­di Jan­ko­vić, da se ra­di o afir­ma­tiv­nom tek­stu, ali isto­vre­me­no čak i ne mno­go pa­žljiv či­ta­lac uoči­će nje­gov iz­ra­zi­to po­le­mič­ki ton i ka­rak­ter. Za­pra­vo, u ve­ćem de­lu svog tek­sta Ve­se­lin Ilić po­le­mi­še sa be­o­grad­skim kri­ti­ča­rem Osto­jom Ki­si­ćem, ko­ji je 1966. go­di­ne u Pro­ku­plju, na Hi­sa­ru, „pri­li­kom pe­snič­kih sve­ča­no­sti (....) ba­ha­to po­ku­šao da dr­ži po­u­ke Ni­šli­ja­ma da tre­ba da iz­da­ju knji­ge o ne­go­va­nju ku­ku­ru­za a da se sa iz­da­vač­kom de­lat­no­šću ne bak­ću ka­da se u to ne raz­u­me­ju“. Po­vod za ovu po­le­mi­ku, za­po­če­tu na Hi­sa­ru a na­sta­vlje­nu u Gra­di­ni, ko­ju je Jan­ko­vić ure­đi­vao, bi­la je mo­ja knji­ga Pla­ne­ta.
Ova dva pri­me­ra su sa­svim do­volj­na da pot­vr­de či­nje­ni­cu da je Ve­se­lin Ilić kao po­le­mi­čar, od stra­ne ne­do­volj­no po­u­zda­nog hro­ni­ča­ra Dra­go­lju­ba Jan­ko­vi­ća, jed­no­stav­no pre­ću­tan.

SLA­BO PAM­ĆE­NJE DRA­GO­LJU­BA JAN­KO­VI­ĆA

Što se ti­če Jan­ko­vi­će­vog po­ku­ša­ja da, kao ured­nik edi­ci­je Ma­la bi­bli­o­te­ka Knji­žev­nog dru­štva Ne­stor Žuč­ni, iz mo­je knji­ge iz­ba­ci, po nje­mu estet­ski i po­et­ski ne­po­ću­dan završni deo poeme Naučna ispitivanja na Planeti, mogu se pozvati sa­mo na ono što znam i što sam već re­kao. Jan­ko­vi­ću,  na­rav­no, mo­ram bi­ti za­hva­lan što u tom po­ku­ša­ju ni­je bio is­traj­ni­ji. On se po­zi­va na svo­je, ka­ko sam ka­že sla­bo pam­će­nje, za­bo­rav­nost, („ne se­ćam se vi­še ni mno­go va­žni­jih de­ta­lja od ovog ure­đi­vač­kog...“). Da je ovaj hro­ni­čar za­i­sta za­bo­ra­van mo­gli smo vi­de­ti i iz pret­hod­nih pri­me­ra. No, on nam i u sa­mom tek­stu Ipak – pot­pu­na reč, u na­o­ko sit­nom de­ta­lju, pru­ža još je­dan do­kaz svo­je za­bo­rav­no­sti i ne­po­u­zda­no­sti. U nje­mu dva pu­ta (što zna­či da ni­je oma­ška), Jan­ko­vić po­mi­nje na­slov Put u Zve­zda­li­ju. Pr­vo kao na­slov mo­je zbir­ke a ka­sni­je kao na­slov ob­ja­vlje­nih pe­sa­ma. Na­slov mo­je knji­ge, ko­ju je Gra­di­na ob­ja­vi­la 1971. go­di­ne, je Pu­to­va­nje u Zve­zda­li­ju. Na­slov pe­sa­ma u ča­so­pi­su Gra­di­na broj 1 iz 1967. go­di­ne, ko­je je Jan­ko­vić, ka­ko sam na­vo­di, kao od­go­vor­ni ured­nik ob­ja­vio je, ta­ko­đe, Pu­to­va­nje u Zve­zda­li­ju. Ko­li­ko je me­ni po­zna­to u ovom na­šem je­zi­ku, ko­ji Jan­ko­vić i ja če­šlja­mo već pro­pri­lič­no, put i pu­to­va­nje ne zna­če isto. Ali ša­lu na stra­nu mo­žda će Dra­go­ljub Jan­ko­vić u svom utu­ku po­ku­ša­ti da i me­ne i dru­ge uve­ri ka­ko je on, ipak, u pra­vu, i ka­ko sam ja na­ziv Pu­to­va­nje u Zve­zda­li­ju na­knad­no iz­mi­slio iz nje­mu ne­do­ku­či­vih raz­lo­ga.

PO­E­ZI­JA ILI BLEF – NI­ŠKI APLA­UZ  SIG­NA­LI­ZMU

Ka­da je u pi­ta­nju ani­mo­znost pre­ma sig­na­li­zmu Jan­ko­vić mo­že za­i­sta da bu­de mi­ran. Ni­je on ni pr­vi ni je­di­ni kul­tur­ni po­sle­nik iz Ni­ša ko­ji je sma­trao za po­seb­nu čast i za­do­volj­stvo da po već po­mo­dre­lim le­đi­ma sig­na­li­zma pre­po­zna i svoj ruč­ni rad. Za to ni­je čak ni po­treb­no da na­pre­že­mo na­še krh­ko se­ća­nje, do­volj­no je pre­li­sta­ti kom­ple­te ne­kih ni­ških no­vi­na iz tih vre­me­na. Za­u­ške, plje­ska­vi­ce, šlja­gar­ci do­la­zi­li su i sa one stra­ne oda­kle se naj­ma­nje na­da­lo. Ta­ko još ni dan­da­nas ne mo­gu da se ofrek­stim, ili da ka­žem to ele­gant­ni­je kao Jan­ko­vić, „raz­log ne mo­gu da do­ku­čim“, šta bi mom, ina­če, do­brom pri­ja­te­lju i dru­gu, bla­gom čo­ve­ku, ne­žnom pe­sni­ku Na­i­se, Di­mi­tri­ju Mi­len­ko­vi­ću da u Na­rod­nim no­vi­na­ma  od 23. ja­nu­a­ra 1971. go­di­ne, po­vo­dom po­ja­ve pr­vog bro­ja ča­so­pi­sa Sig­nal, ob­ja­vi čla­nak pod na­slo­vom Po­e­zi­ja ili blef? Ovaj na­slov do­sto­jan „cr­ne hro­ni­ke“ a ne kul­tur­ne ru­bri­ke ima i svoj pod­nal­sov: Je­dan od fi­nan­si­je­ra Gra­di­na, a re­dak­ci­ju či­ne, uglav­nom Ni­šli­je.
Da bi stvar bi­la ja­sni­ja, Sig­nal je or­gan sig­na­li­stič­kog po­kre­ta, ovaj po­kret (za Mi­len­ko­vi­ća pod zna­ci­ma na­vo­da), že­li da re­vo­lu­ci­o­ni­še umet­nost, da­kle da di­že bu­nu (bu­ne mi­ran umet­nič­ki na­rod, ne da­ju da pe­snič­ki bum­ba­ri i da­lje ma­zno ba­vr­lja­ju), a glav­ne bun­dži­je su „uglav­nom Ni­šli­je“. Pre­ma Di­mi­tri­ju Mi­len­ko­vi­ću, „ini­ci­ja­tor i po­kre­tač“ ce­le te fr­tut­me „je pe­snik Mi­ro­ljub To­do­ro­vić, du­go već po­znat kao stra­sni pri­vr­že­nik sig­na­li­stič­ke i kom­pju­ter­ske po­e­zi­je“. Pa­zi­te sa­mo na ovaj cr­no-hro­ni­čar­ski reč­nik: „du­go već po­znat“, da ne po­mi­njem ono „stra­sni“. Pa šta ura­di­ti sa tim bun­dži­ja­ma, sa tim Ni­šli­ja­ma pre­pu­nim ru­ši­lač­kih stra­sti, ko­ji ho­će, eto, da uni­šte na­šu umet­nost, na­šu po­e­zi­ju, naš bla­že­ni mir? Ne pred­la­že Mi­len­ko­vić ni­šta, ali za sva­ki slu­čaj is­pod svog tek­sta ob­ja­vlju­je jed­nu vi­zu­el­nu pe­smu i fo­to­gra­fi­ju s pot­pi­som „Mi­ro­ljub To­do­ro­vić i jed­na nje­go­va pe­sma“. Kao na onim poter­ni­ca­ma sa Di­vljeg za­pa­da: da na­rod vi­di šta je to i ko je to, da raz­lu­či po­e­zi­ju od ble­fa, da pre­po­zna, pa, ako  mo­že, i da upu­ca.
Od­mah po­sle Mi­len­ko­vi­ća ja­vi­će se u Li­stu mla­dih 68 (broj 62, 26. II 1971) i Sa­ša Ha­dži Tan­čić. Nje­gov apla­uz ni­je ta­ko di­rek­tan i gro­mo­gla­san kao Mi­len­ko­vi­ćev ali, uglav­nom, svo­di se na isto. I za Ha­dži Tan­či­ća, ko­ji će, ta­ko­đe, pr­stom po­ka­za­ti na „ni­šku sig­na­li­stič­ku gru­pu“, sig­na­li­sti „da­lje od eg­zi­bi­ci­o­ni­zma ni­su sti­gli“.
To­li­ko o ni­škim ani­mo­zno­sti­ma. U prak­si, kao što se vi­di, ista je svest ko­ja pre­ćut­ku­je Ve­se­li­na Ili­ća i ob­ru­ša­va se na sig­na­li­zam. Još jed­nom, po ko zna ko­ji put, po­tvr­di­la se sta­ra po­slo­vi­ca: Ne­mo prop­hé­ta in pa­tria.  

  __________
           ( Tekst Krnja reč o šumnom vremenu objavljen je u časopisu Gradina broj 11, 1984. a tekst Niške animoznosti u istom časopisu broj 6, 1985. godine.)

_________________________________ НАПОМЕНА Уредника "Сазвежђа ЗАЕТИНЕ"
    Овим текстовима је практично заокружено публиковање књиге Мирољуба Тодоровића:

NE­MO PROPHÉTA IN PA­TRIA
                       (Pevci sa Bajlon-skvera i moja frka sa njima)
коју смо публиковали у целини, према редигованом рукопису који нам је уступио сам аутор Тодоровић. За оне који се први пут сусрећу са именом Мирољуба Тодоровића и "Певцима са..." да поновимо: "Певци..." су први пут штампани 1986.  -


Pevci sa Bajlon-skvera i moja frka sa njima / Miroljub Todorović. Beograd : Novo delo, 1986. , 82 p. ; 20 cm. ISBN: 8673530180

          Videti  više: https://sites.google.com/site/orkestarsuz/knizevna-filoksera/pevcisabajlon-skveraimojafrkasanjimamiroljubtodorovic


https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/
https://sites.google.com/site/zavetinegalerija/nikola-jovanovic/od-iznenadnog-bola/nemoprophetainpatriamiroljubtodorovic
https://sites.google.com/site/usmeruvrtloga/

https://sites.google.com/site/zavetineagregat/faqs/plagiraniplagijatorilipatason-prelazmiodragaperisicamiroljubtodorovic



Нема коментара:

ГРАДИНА

Градина је стари назив за врсту тврђаве, утврђени град из старог доба, почев од неолита. Градине су нарочито биле бројне у бронзано и гвоздено доба а грађене су и током средњег века. Карактер грађевине је био заштитни. Градине су претходиле појединим градовима, биле су утврде унутар којих је била смештена стална војна постава. Градине и пратећа насеља су обично грађена на узвишењима стратешки погодним за одбрану – та места, иако данас само рушевине, у народу се и данас називају градине...

На основу нађених остатака назване су поједине археолошке целине нпр. Вучедолска култура, Гласиначка култура. На Истарском подручју градине се зову кастиљери. Градине већином бивају кружних основа. У општем случају овај израз се користи за опис рушевине тврђаве, града или замка као и за називе појединих локалитета.- извор >>>

Порасла јела до неба

Порасла јела до неба,
Савила гране до земље,
На грању лишће зелено,
На лишћу цвеће црвено,
На цвеће челе попале.
Што ми је јела висока,
То ми је црква Грачанка;
Што ми је лишће зелено,
То су ми књиге црквене;
Што ми је цвеће црвено,
То ми је причес у цркви;
Што су ми челе попале,
То ми је народ у цркви.

Српска народна митолошка песма

.

.
Синтеза. Прототип "Васељенских новина"

УВОД у „ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА"

УВОД у „ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА" требало би да буде отприлике ово:

Овде ће - то је моја намера - на десетинама и десетинама страница бити говора о стотинама речи, можда и више, али боље да то оставимо срећи и случају, јер од њих и тако све највише зависи.

Можда ће се некоме овај мој покушај да изразим оно што сам осетио или помислио у сусрету и ближем додиру са неким речима учинити јаловим и произвољним послом доконог писца; можда. Можда се читаочева осећања и мишљења о речима које сам изабрао неће подударати са мојима. Можда ће асоцијације које су оне изазвале у мени бити читаоцу несхватљиве и изгледати неосноване. Бојим се да је то не само могућно него и вероватно. Али, све ако и буде тако, ја не сматрам овај посао потпуно изгубљеним ни узалудним, или бар не више него што су то остали моји радови. Уколико ове речи у вама не изазову иста или слична осећања, ви можете потражити друге речи са којима ћете моћи играти своју игру. Главно је да се покаже да је игра могућа.

У сваком случају, молим читаоца да овде не тражи ни лингвистике ни философије; ништа до записе једног песника о његовим сусретима са речима.

БЕО, БЕЛА, БЕЛО - лепа и тајанствена реч са више значења. Пун је народни говор те речи у разним значењима, као и митологија, поезија, географија, и ботаника и зоологија. Бели свет, бели дан, бели цар, беле пчеле, бела застава, бела магија, на белом хлебу, бели удовац, „белорука Јунона"104, бела врана, белоушка, бели бор, бели слез, Белић, Бељански, Белогрлић, Белобрк, Белостенец, Бјелопавлић, Бели Нил, Бела Црква, Бијело Поље, Бела Паланка, и можда стотине таквих места у свету, све до овог нашег Београда који је нашао места и у Прешерновој поезији. („Ни близу, ни близу до беле Турчије кјер в Донаво Сава се бистра излије.")

Реч вишеструког смисла и великог домашаја испунила је, ево, целу једну белу страницу и испунила би можда још много простора, а не би могла да обухвати ни приближно све варијанте, ни да објасни своје вишеструко значење, ни означи свој крајњи домашај. Стајала би и даље пред нама, светла, моћна, звучна и блештава, а нејасна и тешко објашњива: бео, бела, бело. Али сећања и асоцијације иду даље и у неочекиваном правцу.

По чудној логици нашег сећања мени се у овом тренутку, у вези са овом речју, јавља лик прецветале лепотице Циганке са Чубуре. Било је то пре много година, а као да је сада гледам пред собом.

Седимо у полумрачној крчми поред кафе и ракије. Она је малко нагнута, загледана у своју чашицу. Остарела је пре времена; једино што је на њој остало неокрњено, то су бели, чврсти зуби који повремено блесну, док ми са заносом и сузама прича о свом првом љубавнику и о трагедији у којој га је изгубила.

- А волела сам га, господине! Јаооо, волела сам га као белог бога!

Ту се негде, као на заталасаном биоскопском платну, губи и гасне и ова чудна реч са свим својим значењима.

Уранила Косовка девојка,

уранила рано у недељу,

у недељу прије јарка сунца

засукала бијеле рукаве,

засукала до бијели лаката

на плећима носи леба бела

у рукама два златна кондира.

Овде све сија и блешти од белина разних тонова и различитог порекла. Нису бели само рукави, лакти ни хлебац; него неки бели сјај као да се шири од „девојке", од „недеље", „јарког сунца" и „златних кондира". Та белина није само физичке природе, она као да избија из целог овог свечаног девојачког похода на узвишену хуманитарну мисију спасавања рањеника.

104 Леуколенос Херо - белорука Хера (Јунона.).

= извор:Иво Андрић: ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА, стр. 459 - 462

Борба петлова

Филмски канал "ЗАВЕТИНА" на ЈУТубу

ФИЛМСКА ПОЕЗИЈА.Документарни филмови ЗАВЕТИНА

Ознаке - Претраживање чланака

000408 01467 01485 01620 01621 01949 19380 19402 19434 2014 NIŠKE ANИMOZNOSTI / Miroljub Todorović NOVE PRIČE /Zoran M. Mandić PREKTO JETA CAKA / Eson Jaos PUŠKIN / Zoran M. Mandić Антологије Јована Пејчића Влашке и циганске песме ЛеЗ 00000031 ЛеЗ 0000584 ЛеЗ 0000585 ЛеЗ 0000586 ЛеЗ 0000587 ЛеЗ 0000588 ЛеЗ 0000589 ЛеЗ 0000590 ЛеЗ 0000591 ЛеЗ 0000592 ЛеЗ 0000593 ЛеЗ 0000594 ЛеЗ 0000595 ЛеЗ 0000596 ЛеЗ 0002434 ЛеЗ 0002435 ЛеЗ 0002436 ЛеЗ 0002438 ЛеЗ 0002456 ЛеЗ 0002598 ЛеЗ 0002608 ЛеЗ 0002700 ЛеЗ 0002981 ЛеЗ 0002982 ЛеЗ 0004175 ЛеЗ 0004182 ЛеЗ 0004317 ЛеЗ 0004351 ЛеЗ 0006572 ЛеЗ 0006583 ЛеЗ 0008789 ЛеЗ 0008793 ЛеЗ 0008794 ЛеЗ 0010284 ЛеЗ 0010308 ЛеЗ 0010580 ЛеЗ 0010711 ЛеЗ 0010713 ЛеЗ 0010714 ЛеЗ 0010715 ЛеЗ 0010716 ЛеЗ 0010717 ЛеЗ 0010718 ЛеЗ 0010719 ЛеЗ 0010720 ЛеЗ 0010721 ЛеЗ 0010722 ЛеЗ 0010795 ЛеЗ 0010796 ЛеЗ 0010797 ЛеЗ 0010798 ЛеЗ 0010799 ЛеЗ 0010800 ЛеЗ 0010802 ЛеЗ 0010803 ЛеЗ 0010804 ЛеЗ 0010805 ЛеЗ 0010806 ЛеЗ 0010807 ЛеЗ 0010808 ЛеЗ 0010809 ЛеЗ 0010810 ЛеЗ 0010817 ЛеЗ 0010818 ЛеЗ 0010819 ЛеЗ 0010820 ЛеЗ 0010821 ЛеЗ 0010822 ЛеЗ 0010823 ЛеЗ 0010824 ЛеЗ 0010825 ЛеЗ 0010826 ЛеЗ 0010827 ЛеЗ 0010828 ЛеЗ 0010829 ЛеЗ 0010830 ЛеЗ 0010831 ЛеЗ 0010832 ЛеЗ 0010833 ЛеЗ 0010834 ЛеЗ 0010835 ЛеЗ 0010836 ЛеЗ 0010837 ЛеЗ 0010838 ЛеЗ 0010839 ЛеЗ 0010840 ЛеЗ 0010841 ЛеЗ 0010842 ЛеЗ 0010843 ЛеЗ 0010844 ЛеЗ 0010845 ЛеЗ 0010846 ЛеЗ 0010847 ЛеЗ 0010849 ЛеЗ 0010850 ЛеЗ 0010852 ЛеЗ 0011023 ЛеЗ 0011024 ЛеЗ 0011025 ЛеЗ 0011026 ЛеЗ 0011913 ЛеЗ 0011914 ЛеЗ 0011915 ЛеЗ 0011916 ЛеЗ 0011917 ЛеЗ 0011918 ЛеЗ 0011949 ЛеЗ 0011950 ЛеЗ 0011959 ЛеЗ 0011960 ЛеЗ 0011961 ЛеЗ 0011963 ЛеЗ 0012319 ЛеЗ 0012320 ЛеЗ 0012338 ЛеЗ 0012339 ЛеЗ 0012340 ЛеЗ 0012485 ЛеЗ 0012488 ЛеЗ 0012489 ЛеЗ 0012490 ЛеЗ 0012642 ЛеЗ 0012643 ЛеЗ 0017630 ЛеЗ 0017939 Мирослав Лукић ПРИСЕЋАЊА (фрагменти) Поговор књизи Изабраних песама Радомира Стојановића Покретач дигитални књижевни часопис "У смеру вртлога" Ртањ Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943) Српска поезија Станиша Нешић Стојадиновић и коментари Тема: СЛОБОДА И СТВАРАЊЕ. И лицемерство УПОТРЕБА ЧОВЕКА / АЛЕКСАНДАР ТИШМА аб добитник књижевне маграде Повеља Карађорђе лист "Политика" и дух комунистичке носталгије нови веб сајт посвећен поезији осврт