О Сабирању Целокупних Дела Бела Тукадруза

О Сабирању Целокупних Дела Бела Тукадруза
Више и детаљније

Порасла јела до неба

Порасла јела до неба,
Савила гране до земље,
На грању лишће зелено,
На лишћу цвеће црвено,
На цвеће челе попале.
Што ми је јела висока,
То ми је црква Грачанка;
Што ми је лишће зелено,
То су ми књиге црквене;
Што ми је цвеће црвено,
То ми је причес у цркви;
Што су ми челе попале,
То ми је народ у цркви.

Српска народна митолошка песма

петак, 13. март 2020.

Јовиа Аћин: Затурене приче, па опет нађене на најнеочекиванијем месту! Такве су драгоцене, јер најбоље раскривају изгубљене истине у животу.



....Ова ваша књига почиње старим мотивом пронађеног рукописа, мада у до сада непознатој варијанти. Шта за вас и ваше ликове у „Пилоту трамваја” значе заборављене приче?
Затурене приче, па опет нађене на најнеочекиванијем месту! Такве су драгоцене, јер најбоље раскривају изгубљене истине у животу. Одгурнули смо их у заборав или одвраћамо поглед од њих, управо зато што се у њима налази нешто болно, нешто што морамо знати, иако нас сатире. Таква је прича и из мог прошлог романа „Сродници”. Били су ми искрсли из срца, па ма колико у њима прича дубоко била болна. Испричана је ведро, иако говори о оцу чија деца су присиљена да оду и оставе га заувек самог. То је роман о фантомском свету и трагању по њему за сродницима, избеглим од комараца и маларије из бечкеречке Мале Барселоне, расејаним, изгубљеним. Населили су неко пиринејско село и назвали га својим именом. А кад онај ко прича, стигне у село, оно је пусто, фантомско, и ствари почињу да се компликују. Уосталом, није ли данашњи свет, нарочито у овим крајевима, у извесном смислу, фантомски? У „Пилоту трамваја” такође виде се Пиринеји, затим Србија, чак и од Галипоља пешке до Косова, па Црна Гора, Албанија, Средоземно море, Француска, Немачка, Аустрија… Европа, и то у њеним засад најстрашнијим тренуцима прошлог века, а који нам много говоре о овом веку. Мој јунак, Миљан Клисура, марсејски трамвајџија са Хомоља, најпре као дечак на страдалном беспућу преко арбанашког крша, па све док не остари и остану му једино сећања на пријатеље и блиске особе, који су скончали у европском котлу и крематоријуму. Али и тај роман је, верујем, ведар, иако говори о нимало ведром животу. Неки читаоци су ми поверили да је код њих роман изазвао благе халуцинације. То се дешава кад спојите светлост и таму.....
извор.ИНТЕРВЈУ: ЈОВИЦА АЋИН, писац |Наш човек у свету – тој причи не могу одолети |Искусили смо збегове и сами и давно и недавно. То су ране које не зацељују. Никоме их не треба пожелети|Аутор: Марина Вулићевићчетвртак, 12.03.2020. у 20:00

Нема коментара:

.

.
Синтеза. Прототип "Васељенских новина"