ДРУГО НЕБО РАДОМИРА СТОЈАНОВИЋА / Душан Стојковић

Поговор књизи Изабраних песама Радомира Стојановића*, 

                Када је писао о српској књижевности Јован Скерлић је заговарао и својеврсну књижевну географију. Био је посебно поносан што је сваки крај наше земље, и ослобођени и још увек неослобођен, имао своје писце. Могло би се то, нарочито данас, применити и на српску поезију. Косово и Метохија истински је расадник песничких талената. У првој лиги актуалних песника одатле (Радослав Златановић, Лазар Вучковић, Даринка Јеврић, Вукашин Костић, Радосав Стојановић, Благоје Савић,  Слободан Костић, Милоје Дончић) место које запрема лирика Радомира Стојановића једно је од највидљивијих. Он сам, рођен 1942. године, аутор седам песничких збирки –  Ћутање трава (1942), Уочи свечаности (1978), Долази џукела (1984), Казивање Григорија Страшног (1994), Другачији говор (2004), Похвала ватри (2008) и Небеска трпеза (2013) – , песник који полако, стрпљиво, и проосећано и умно, мајсторски цизелирано, гради своје песме, одавно је требало да нађе своје место у антологијама савремене српске лирике. Што се то није збило у довољној мери нипошто није његова кривица; грех пада на душу инертних, "побеограђених", неинвентивних и откривалачком роњењу у поезију несклоних, антологичара.

Радомир Стојановић песме пише споро и добро. Зна да попричека док се песма не испева сама. За разлику од многих наших брзописаца који су толико убрзали процес песничке производње па изгледа како пишу и када не пишу – тада и најбоље – , песник о којем пишемо дуго у себи носи и појединачне песме и књиге.

                Читаво Стојановићево песничко дело велика је песничка кошница унутар које ништа није случајно и необавезно. Свака збирка – посебно се то односи на последње три које чине особену, симболима крцату, поетску трилогију – заокружена је, промишљено, попут кристала, оформљена целина. Оно што наш песник жели, и успева, да оствари на најбољи могући начин показују нам циклуси који се находе у његовој збирци Другачији говор. Има их пет: "Поље", "Дом", "Сан стабла", "Пређа" и "Свијећа". Њихови наслови имају симболички набој: из поља се креће у изгон, са собом се – у срцу и у сећањима – носи родни дом, човек се премеће у стабло, пошто једино када заборави да је људски створ којег и сам ваздух рањава, може да одсања оно што је било и оно што ће бити (ово друго у сновној, далеко лепшој, расањаној, "верзији"), матерњи језик јесте – јефимијска –  пређа, једино гнездо (слободно, подједнако и екавско и ијекавско, онако како песма хоће и заповеда, слободећи из себе песничку енергију) у које се може скрити изгнаник и поскитник пре него што запламса – коначна – свећа разбијајући својом танушном светлошћу густе наслаге злокобног мрака. Али, свећа је то која се не гаси; њено тињање једини је одблесак нашег угроженог и пострадалог бића. Стојановићево певање нипошто није налик на певање многобројне његове поетске сабраће. Он у поезију урања забадајући се у језик као шило е да би изнео на светлост дана све оно што је својим огромним чељустима мрак већ сажвакао, е да би спа- сао оно што се једино може спасти у временима смутним и пакле- ним: језик, душу, част, образ, људскост... Песник је налик на минера: његов задатак је да рудари не би ли био у прилици да живу ријеч / из минског поља изнесе(м) ("Гласник"). Колико наших савремених песника, ушушканих у своје ситне проблеме и заљубљених у пост- модерне коцке и коцкице, поезију види као минско поље? Могу се, сва је прилика, избројати на прсте једне једине руке.

                Мотиви Стојановићева песништва, дискретно укљученог у неосимболизам, носе својеврсну симболичку ауру: шума; стабло; бреза; трешња; јаблан;  кошута; сјенка; небо; река; поље; вода; жу- бор; жеђ; мост; ватра; свијећа; камен; тишина; дом; капија; соба; шапат; сан; несаница; храм; птица; сјеменка; сипац; слово; ријеч; пјесма... Стих којим се наш песник служи oсобени је слободни нери- мовани стих. Но, у свакој збирци, појави се и прегршт римованих песама (веома често сведених и на један једини катрен), понекад испеваних у дистисима, (у Небеској трпези и неколики сонети), које, у особеном дијалогу са оним другачијим, показују
како је песма та која „диктира“ песнику у које ће се рухо оденути. Но, не само то. Оне су несумњиво повлашћене у односу на оне друге, многоброј- није, слободним стихом испеване. Оне су, тако наглашене, кичмени стуб овога песништва и мора им се приликом његова тумачења обратити посебна пажња. На неки начин, збирају оно на шта песник жели да нам усмери поглед, нуде одгонетку симбола који овим песништвом колају, јесу – хармонизован по моделу Ивана Горана Ковачића у Јами – крик песничког бића, и битка самог, против хаоса у којем смо се, и туђом вољом и властитом кривицом, обрели а који се једино лепотом може осунчати и изменити.

Стојановићеве песме, панчулно, опевају само тело земље. Опевано у њима, дозвољавајући природном да се лирски огласи, управо и јесте само то тело. Све-тело.

Готово потпуна елиминација интерпункцијских знакова указује на немеђење песама. Али, и читавих збирки, које јесу, упркос подели на циклусе, особене целине, архитектонски исцизелиране. Стихови, песме, читаве збирка, и буквално, теку.

Има песама са апострофом, но ЈА доминира. Песник веома вешто "иде" од једне до друге личне заменице. Постоји читав њихов колоплет, а у песмама, осим самог песничког субјекта и његове сабраће, "проговарају" и ствари. Ту су и симболички "описи". Сто- јановићеве песме су веома налик на имажинистичке. Из његових, зажарених, стихова као да бије лирска јара. Они, мелодијски, пулси- рају попут људског била.

                Звучна раван песникових песама је итекако засићена. Рима је редак гост (осим у споменутим римованим песмама), али су изу- зетно честе алитерације и асонанце. Има и анафора. Песме су звучно разлистале. Чује се њихов трепет, одјекује шумор. Нимало случајно, у песми „Захвалност Творцу“, спомиње се бруј душе. Управо то је оно што ове песме надасве јесу. Звук Стојановићевих песама јесте биће.

Наслови Стојановићевих песама нису случајно „померени“, искошени: "Прозор поља", "Прозор неба"; „Младеж земље"; "Кри- лата ноћ", „Сунчева јабука“, „Друго небо“, „Несаница поља“, на пример. Оно што је спољашње поунутрашњило се, мртво је оживело.

                Неологизми (потенцијални) су два придева: домолик и свет- лојутри.              

                Стојановићева поезија права је егзистенцијалистичка пое- зија. Биће се у њој оглашава својом егзистенцијалном језом. Оно дрхти и пркоси. Нема нимало позе у овим стиховима; они су – ујевићевски – шикнули равно из песникова срца. Из њих се сребри наша, заједничка, туга.

                Стојановић зна да разбуди синтагму: изубијаном дану ("Од- лазак"; у истој песми говори се и о изубијаном завичају, а у песми "Усамљено стабло" о изубијаном сну); пепео сна („Неко други“); малокрвно звоно („Виши предјели); малокрвне воштанице ("Прозор поља"); неболика вода ("Поље"); стабла – сабље поља ("Ожиљци"); корице Неба ("Прах"); снове Поља (Исто); раскопчаних предела ("Глас времена"); раскопчану долину ("Сан земље"); у грлу планине (Исто); утамниченог грла ("Преображај"); врата јутра ("Прозор неба"); књиге воде ("На обали"); рибу говора ("Вода, извор"); младеж ноћи („Порука“),  вранац сна („Поредак“).

Песничке слике, често експресивне, и експресионистичке, не ређе симболичне, и надреалне, најчешће имажинистичке, засни- вају се понекад на персонификацији и јесу, не ретко, и саме песме. У питању су стихови које српска поезија нипошто не сме скрајнути, још мање заборавити. Већ сада они јесу, својом ретком лирском лепотом, али и својим успламтелим метафизичким жаром, прави бисери нашега песништва:Затруднело од звука звона ("Поље"; нека ова "слика" буде илустративан пример за максимално засићену фонетску раван песништва нашег аутора); Витка моја несаницо ("Несаница"); мастила давног сна (Исто); ваздух што удишемо отвара ране ("Обманути сањар"; ова слика стваралачки је ехо чуве- ног места из Злочина и казне Фјодора Михајловича Достојевског; главни јунак овог романа знаменитог руског писца –  Раскољников – описује своје душевно стање тако што тврди да и сам ваздух почиње да га рањава; нека ова слика буде "пример" за надреално којим су попрскане, иначе реалне и реалистичке у својој опорости, Стојано- вићеве песме); Вода ова / израсла из несанице / улива се / у велико око завичаја ("Вода"); уздах зеленила у грлу трава (Исто); тишине лају ("Другачији говор"; "Слика стабла" садржи синтагму залогај лавежи, "Слика" – за поскитаним лавежом, а у "Пожару стабла" имамо лавеж окачен о вјеђу; лако се да закључити како у Стоја- новићеву песништву постоје опсесивне песничке слике; углавном је реч о онима које "осликавају" трауматичну ситуацију у којој се налази сам песник али и читав народ којем он припада); планина је подигла зелену хаљину / и плодила се са мјесечином ("Хаљина плани- не"); Камен се пропиње ("Постојбина ријечи"); прелистај пепео („Олуја“); Велика хајка шуме / мој је родитељ („Сипац“; ево модела песникова онеобичања: нису људи хајкачи, већ то постаје шума); Дан као да је / напустио своје тијело (Исто; пред нама је још једна успешна – као и у претходно наведеној песничкој слици – персонификација); И нож заривен у месо јутра / није рана дана новог, но ја („Међа“); То изнутра даљинама тјера („Привид“; друга реч стиха у најмању руку се може на два различита начина прочи- тати: као прилог, али и као, специфична, именица; у оба случаја слика је оксиморонска; постоји у њој, као у Попиним песмама, не- што налик на далеко у нама, унутрашња, не дубина, већ даљина); Док грли плач свога тијела / претвара се у свијећу / што сама себе пали („Испраћај“); Црна марама моје мајке / личи на иловачу / на кости расуте по шуми („Кости“; скрећемо пажњу на двоструку „искошену“ компарацију); Постоји закрпа једног језика / кроз коју дишу године („Гласови“; прави пример сновиделне, надреалистичке у бити, поетске слике); На заласку сунце је велика рана („Неко дру- ги“); ријечи се окупљају око поља ("Прозор поља"; оно за шта би се очекивало да обитава у нама, јати се изван нас); Отварају се прозори / ране ноћи / које једине осветљавају живот (Исто; Стојановић свуда угледа прозоре; његово песничко Ја надвија се кроз њих и осматра природу око себе, и у себи); црвеним сновима трешње ("Поље"; још једна синестезијска обојеност); Воде отекоше пољем / пукотином неба ("Ожиљци"; доле се пење горе: небо се пукотини е да би примило воду; елементи се сљубљују, и еротски); моје ријечи, ено, с крова кљују птице ("Са литице"; још једна „сеоба“ речи; чита- ва природа је оречена); закопчане мирисе биља ("Прах"; оживљена синестезија); Из зараслог сна / ничу крилата стабла // О која се ослања / друго небо ("Сунчева јабука"; једна од најнадреалнијих, песнички разватрених, песничких слика); Наш дом отвара капке / и гледа нашим очима ("Застава од молитве"; као и слика која за њом следи, ванредна сновиделна персонификација); Изникле биљке / по- стају плућа пјесме ("У башти"); Кад мајка напусти рам / постаје проходали грумен (прва и последња строфа песме "Проходали гру- мен"; егзистенцијално језна слика); Поље постаје рам / с ликом моје мајке (Исто; „огледалска“ слика претходне слике); У пољу се гасе цвркути ("Припитомљене ватре");  Наг дан запјева у њеном тијелу ("Купачица"); ватра је запаљена књига ("Брежуљци"; ватра се за- књижила е да би одгорела); кровови склопљени у молитву ("На обали"); Поље ово којим ходам / рука је склопљена у три прста / и ватра ова што не рађа / парче је земље с ликом крста ("Крстолики говор"; као што постоји православна крстоликост, она је та која сен- чи и ове песме чинећи их малим крстовима); Упорна киша / пада на кров мојих плућа ("Киша").

Посебно истичемо једну експресионистичку песничку сли- ку, ходисовску у бити: и не узнемири млад мјесец док се пари / пусти нека ричу разуларене планине / и нек се свађају одбјегле воде ("Про- буђена тишина"; ова слика – у рату са насловом песме – права је поетска илустрација страшног суда који приказује детаљ са грача- ничке фреске који се, на корицама збирке Другачији говор у којој је она штампана, находи) и две лирске које су већ сада непомериви прилози будуће антологије поетских фрагмената, стихова –  песама (обе се налазе у истој песми –  "Порука"): У саћу несанице и свијет- ло собе је младеж ноћи.

                Поетика простора (има у њој нечег башларовског) је макси- мално онеобичена у Стојановићеву песништву. Најбоље је „покри- ва“ стих: Моја бележница је мој дом („Бележница, дом“). Бележница је кућа у којој се песник једино може склонити са опасне ветроме- тине која влада светом. Но, ни у њој се није довољно заштићено. Опевање собе (унутрашњег; ушушканог; метафизички: снова; душе куће) истовремено је и „отварање“ које нас муњама / подмуклим ударцима излаже. То нипошто не значи да се песник сме затворити у себе, закључати пред опасностима које на сваком кораку вребају. Дужност је: осебити се тако што ћемо се учинити видљивим. Нужно и рањивим. Соба, која је свијет склон паду („Састав собе“), песма је сама, певање. То је итекако опасна работа, певање о главу као пева- ње о песму. У усамљеној соби пламти пожар мога меса („Соба“). Не помажу много несигурне ријечи ма колико мотриле на њих мисли-орлови („Бележница, дом“), реч је разапета („Бележница, дом“). Она постаје, метафорички, хиперболисано, персонификовано: средо- земље мога говора („Крадљивци“). Иде се и корак даље: Наше рије- чи су тијело („Испод неба“; у песми „Ријечи“ налазимо месо говора, а у оној која је насловљена „Кестенови“ зрело месо говора; последње четири цитиране песме не налазе се у нашем избору из Стојано- вићеве лирике што, по нама, указује колико се готово све његове пе- сме мајсторски складане те би, поред изборника који смо сачинили, требало објавити и сабирник који би понудио све што је, по унут- рашњем морању, по налогу душе, наш песник испевао): наше ријечи / прозебле и похаране („Испраћај“). Оседели говор је опседантна синтагма (налазимо је у „Похвали песми“ и „Вишим пределима“). Синестезијски, једнако као што се у његовој поезији јављају љуби- части ваздух („Другачије памћење“) и љубичасти вјетар („Сан земље“), зелено дисање (наслов песме) и зелена јутра („Пролеће“), Стојановић има и зелени говор („Крадљивци“ и „На обали“; и овај пут смо примере узели углавном из песама неуврштених у наш из- бор начињен из Стојановићеве лирике), али и зелени шапат говора ("Обновљена ватра") и зелени звуци фруле ("Капија завичаја“). Си- нестезијски су и витки звуци ("Преображај").

Читав свет је велика књига. То несумњиво важи и за дом у којем јесмо, собу у којој живи унутрашњи сан („Нови пожар“; читав живот, а исто тако и свака песма само су листање годова тога сна): По бележници је разбацана грађа/ будућег дома („Нови пожар“). Готово све што постоји, готово све што се сања у Стојановићевој поезији проговара: и поље, и шума и дрвеће. Отпадају ријечи / на- шега неба („Виши предели)“, оглашава се висибаба говора (Исто), Завичајна ријека / промукла  (је) од пјесме („Зелено дисање“) те су ријечи рибе Сјеверног мора („Пролеће“). Једна Стојановићева песма насловљена је „Ријеч поља“, друга „Лишће говора“ (у њој налазимо и месингане ријечи), трећа „Стабло, слово“ (од њих смо „позајмили“ само наслове; ни оне нису у нашем изборнику). (Пра)историја дише у нама, гласка се нашим језиком. Сам песник је властити двојник, рембоовски други: Неко други у мени говори / сакупља снове и мјери ријечи / наговара их на несаницу („Неко други“). Он који зна и за ватру говора („Њен говор“), а који ископава речи („Ноћ“), за себе вели: Благосиљам ријеч што ме извела у шетњу („Благослов“).        

                Неколике речи су изузетно фреквентне: глагол омладити; придеви труо, санолик и раскопчан. Једнако и, у збирци Небеска трпеза, метонимијска слика кукурикање зоре. Посебно се то односи на именицу тишина: тишине лају ("Другачији говор); згрушана тишина ("Усамљено стабло"); озлијеђена тишина ("Пробуђена ти- шина"; види и наслов песме); ... тишина згуснута / као тама свјет- лости што вреба ("Порука"; скрећемо пажњу на изврсни оксимо- рон тама свјетлости); у камену тишину ("Постојбина ријечи"); побратим тишине ("Могућност сна); На закопчаном грлу дома капље тишина ("Преображај"); Братимим се тишином /  и љубим земљу коју сањам / и сан по којем ходам ("Прије сна"); На вратима тишине / зелени говор љуби замишљене јабланове („На обали; права надреалистичка епифанија), и, још више, на придев поскитан и глагол поскитати (у питању је реч-срце читаве збирке Другачији говор; готово сви наведени стихови преузети су из ње): да сабереш поскитана јутра ("Повратак у биље"); у поскитаном завичају (Ис- то); за поскитаним лавежом ("Слика"); поскитали су стадо, пса и кућну змију / [...] / поскитали фреске, крстаче и сан, / родитељску мисао, званице и моју крсну славу ("Одлазак"); поскитани говор ("Варијације о стаблу и сну"); поскитати мој вид ("Одлука"); По- скитао сам ријеч / поскитао камен / поскитао / камену ћутњу ("Постојбина ријечи"); за поскитаним стадом ("Сан"); поскитани глас ("Висак"); Из ње се враћа /  мој далеки предак / који вечера / по- скитане ријечи („Шума“); Порушени домови су збјегови ријечи / поскитани народи запаљене реченице ("Коначишта"; треба да опста- немо као људи, метохијани, и онда када су нам речи у збегу, када је наш, српски, народ, постао запаљена реченица: фенисовски се мора- мо родити из ватре). 

                Стојановићеве песме имају своју, лирску, метафорички раз- гранату, „причу“. Веома често, оне имају религијску, још чешће и трагично историјску (косовско-метохијску, делимице и митску) ауру.

                Поезија Радомира Стојановића врсни је пример успешне симбиозе традиционалног и модерног. Оно што је традиционално у његовој лирици нипошто не вуче уназад већ се, задобијајући модер- но рухо, исконски, непатворено поетски оглашава и светли. Наш песник је обема ногама у песничкој традицији а да нипошто тради- ционалан песник није. Када пева о прецима (непрестано су му пред очима њихове сени), о неугаслој породици (мајци; оцу), незапре- теном дому, уз очување партитивног (увек је нешто од нечега), човечје од (на)рода, он је нови, данашњи Шантић. Када (п)осматра природу широм отворених очију, и оних унутрашњих, оних душе, оно што он види и што, посредовано, нуди нама да видимо, осим- боличено и имажинистичком сликовитошћу преплављено, провуче- но кроз поетску пређу сна, претвара се у лирске слике налик на оне којима је пунио своја платна Цариник Русо.

Постоји отвореност Стојановићева певања. Све опевано зби- ва се у пленеру. Но, песник осликава и душину географију. Његов поглед, и унутрашњи, прави је п(р)оглед. Пред њим ништа се не може скрити. Уочено, одсањано дискретно се поетски обзнањује. Стојановићево певање особена је тетоважа на души, душом; тето- важа у срцу, срцем. У његовим песмама трепери, и поред све њихове непорециве симболичне густине, лелујаво мрешкање. Пред нашим очима откривају се стихови испевани духом нијансе. Ако постоји песник чија је песничка техника Радомиру Стојановићу прирасла, за срце и перо, онда је, и поред свих лако уочљивих разлика и одсту- пања, то она коју је у својим најбољим песмама примењивао велики Васко Попа.

Како његове песме дишу попут саме душе лирског најбоље нам оцртава поетички исказ присутан  у песми „Док стварам“: Док стварам рађа се слика / Онај сам што враћа отети посед / и именујем заборављени говор / Одређујем мјесто за нови дом / који као храм свијетли на брежуљку. Његовој лирици и треба приступати побожно као што се у храм смерно улази. Она је пуна Бога.

                Радомир Стојановић има прегршт несумњиво антологијских песама. Навешћемо неколике: „Виши предели“, „Међа“, „Капут“, „Испраћај“, "Путовање", „Двери“, „Прозор поља“, „Прозор неба“,  „Прах“, „Сунчева јабука“, „Чекање“, „Проходали грумен“...

                Док год постоји постојбина ријечи и песник може, макар у саћу сна, до ње да доспе и речима матерњим да се умије, Радомир Стојановић не мора да стрепи да је говор његове поезије поскитани говор. Могу нам све одузети можда, али остаје гнездо матерњег је- зика. Једина соба нашег бића, гнездо нашег постојања. Мајка лир- ског.

                Песниковање Стојановићево припада несумњиво другачијем говору и јесте самосвојно и препознатљиво. Пред нама је песник који има шта да каже и зна како то да учини. Онај чије песме творе друго небо.

                   = извор: Зборник "Шумадијске метафоре", 2014. -  Видети и : Избор из ове књиге