Александар се плашио Аписовог утицаја у војсци
САЗНАВШИ од пуковника Милана Дуњића, команданта места у Солуну, пре подне 11. јуна 1917. по старом календару (24. јуна по новом), да је пресуда постала извршна и пошто је упутио телеграмима Александру и краљу Петру молбе за помиловање, пуковник Апис се у току дана припремао за смрт. Написао је своју последњу вољу - тестамент. Затим је написао опроштајно писмо своме сестрићу у Француској. Средио је своје хартије и од њих направио засебан завежљај. Уредио је своје личне ствари. Припремио је преобуку и одело у коме је желео да буде сахрањен и за то је изабрао нову, суру, летњу блузу, коју дотле није носио. По обичају својих предака и пуковник Апис желео је да буде сахрањен у новом оделу.
Као ни његови другови, пуковник Апис није знао да је питање помиловања пре његове молбе, већ било решено, као што није знао ни да се већ увелико чине припреме да он, Вуловић и Малобабић буду стрељани, па иако је био спреман, да сваког тренутка пође у смрт, он je последња два дана свога живота провео у нади, да ће му живот ипак бити поштеђен.
СИГУРНОМ руком, читко, на целом табаку писаће хартије пуковник Апис је написао свој тестамент, који је назвао својом последњом вољом и која гласи:
"МОЈА ПОСЛЕДЊА ВОЉА
И ако осуђен од оба суда па смрт и лишен милости Круне, ја умирем невин и са убеђењем да је моја смрт била потребна из виших разлога Србији. Из овог мог убеђења потиче и моја душевна мирноћа, са којом очекујем свој последњи час. Нека Србија буде срећна и нека се испуни наш свети завет уједињење целог Српства и Југословенства, па ћу и ја и после своје смрти, бити срећан и блажен, а бол, који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми лакши, у уверењу, да је та пушка управљена у моје груди, ради добра Србије, ради оног добра Србије и Српског народа, коме сам ја био посветио цео свој живот. У том своме раду, ја сам можда и шта и погрешно учинио, можда сам се нехотице огрешио о даље интересе Србије, али радећи, ја сам и грешио и ако никад свесно, већ увек убеђен, да радим само за добро Србије. Нека ми се опрости за по неку такву погрешку, бар нек ми опросте Срби, а ја ћу се молити Богу, да ми Он своју неисцрпну милост подари.
Са својим стварима и имовином чиним овај распоред: Новац који после моје смрти остане молим да се пошље мом сестрићу Милану Живановићу, ђаку избеглици у интернату "Grand Lycee neuf" у Ници,
Коња Блихера, молим да се прода држави, првенствено, и да се новац добијен од продаје пошље такође мом сестрићу Милану Живановићу у Ницу. Коња Звездана који је престарео, остављам на увиђавност оних, који имају надлежно право да реше да ли је тај коњ још способан за службу или не. Ако је способан за ма какву службу, онда га уступам радо држави, а ако није молим, да се убије.
Све остале ствари остављам да се поделе нашој избегличкој сиротињи. Конзерве, дуван и уопште оно што је за јело молим, да се подели војницима жандармима, који су ме чували у затвору, уместо подушја.
Мој џепни сат, успомена и поклон од мога зета Живана Живановића молим, да се пошаље мом сестрићу Милану Живановићу за успомену.
То је моја последња жеља и воља.
Молим, да се и ова моја последња жеља, по извршењу, пошље, моме сестрићу Милану Живановићу у Ницу.
ДИМИТРИЈЕВИЋ ЈЕ ЗНАО КО ЖЕЛИ ЊЕГОВУ СМРТПУКОВНИК Апис је знао да Александар жели његову смрт, знао је да и Пашић и Протић желе да се ослободе њега, његовог и његових другова утицаја у војсци, политици и у друштву. Знао је да се ради тога Солунски процес води у пуној сагласности шефова радикала са Александром и његовом непосредном околином. Али поред свега тога пуковник Апис није могао у свом безграничном родољубљу претпоставити и мислити, да су они способни за злочин и издају народне борбе за ослобођење и уједињење, како је он сматрао осуду, а поготову стрељање људи Сарајевског атентата од стране српских судова и власти. Уопште, а нарочито у вези са Солунским процесом, који је био питање унутрашње политике Србије.
11 Јуна 1917 год. Драгутин Т. Димитријевић Апис у Солуну"
ПРЕД судом, кад су се 27. марта - 9. априла 1917. појавили оптужени Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић, да су извршили атентат на Александра код Острова 29. августа - 11. септембра 1916, по повратку из суднице у затвор пуковник Апис рекао је капетану Стојковићу:
"Ово је државна инквизиција. Ево шта може да учини перфидна политика, да сарајевске атентаторе суди српски суд, то је страшно. Знају ли они да ће се о томе писати. Што не кажу одмах 20 година робије, него праве циркусе".
У своме рапорту, који носи датум 28. март - 10. април 1917. а који је предао председнику суда Мишићу сутрадан, пуковник Апис је писао.
"Ја не бих ни у гробу могао бити миран при помисли да сам ма из којих разлога могао допустити, да Српски војни суд за официре заврши и доврши пресуду Аустриског суда у Сарајеву и да том приликом српским судом буде осуђен једини Србин Муслиманин (Мухамед Мехмедбашић), који је био учесник у протесту српског народа и омладине у Босни против Аустриске тираније над Српским племеном".
У писму које је 30. марта, односно 12. априла 1917. упутио Александру, пуковник Апис је писао:
"Да се не би дошло до несрећне фаталности, да Српски војни суд за официре осуди ову двојицу српских осветника (Малобабића и Мехмедбашића), саопштио сам и предочио суду да морам све то пред судом да искажем, да бих објаснио моје загонетно заузимање за њих, које је било основна и полазна тачка за истрагу, која се односи на атентат на ваше Краљевско Височанство"...
ПУКОВНИК Апис био је уверен да ће својим признањем које је учинио у ова два своја писмена акта, да је он одлучио и преко Рада Малобабића организовао Сарајевски атентат, а износећи за Мухамеда Мехмедбашића да је био непосредни учесник у извршењу тога атентата, не само онемогућити њихову осуду већ да ће на тај начин онемогућити и сам Солунски процес. Капетан Стојковић у својим извештајима оставио је доказе у његовим забелешкама за 30. и 31. март, односно - 12. и 13. април и 5/18 април 1917. године.
Међутим, српски војни суд за официре у Солуну "довршио је и завршио пресуду аустриског суда", а српска влада и регент Србије Александар одбили су помиловање за пуковника Аписа, мајора Вуловића и Рада Малобабића и то објашњавали тиме, што су имали доказа, које им је сам пуковник Апис пружио, да су њих тројица учествовали у организацији Сарајевског атентата. Писменим признањем пуковника Аписа о Сарајевском атентату, прво су тајно, дипломатским путем пред савезничким владама, а затим су и отворено правдали своју одлуку да њих тројицу стрељају. Нису никада смели да признају да су њихову смрт одлучили, да би се и њоме послужили, ако дође до сепаратног мира са Аустроугарском. Није било тешко уверити пуковника Аписа, да у интересу Србије и њеног тадањег међународног и војничког положаја не треба да се послужи јавно својим рапортом у одбрани пред судом.
ЧЕТИРИ месеца пуковник Апис, пре тога рапорта, је био потпуно изолован у затвору, он догађаје није знао нити их је могао знати, па није могао контролисати ни вести и обавештења, која су му о догађајима, о току рата и о међународној ситуацији давана преко капетана Стојковића или можда и другим путем и преко других личности, које ми не знамо, од стране Петра Живковића, иза кога је стајао Александар. Ван сваке је сумње да су они те догађаје представљали онако како je њима конвенирало да би њихова интрига успела. Родољубље пуковника Аписа било је безгранично и он је на то пристао, одржао је дато обећање и онима, који су њега и његове другове извели пред суд, олакшао да своје мрачне планове до краја изведу.
Последња пуковникова воља | Остали чланци | Novosti.rs
Нема коментара:
Постави коментар