Стопу по стопу ћутке
Корак
по корак
кроз
пустињу и пустару
кроз
гладне године које се ређају
крај
пресушених извора крајпутних
засути
кишом куршума
тучом
из ведрог неба
очима
испраним од суза
душом
неутешном и рушном
наручја
празних сањамо јаук из сепета
и
мач над главом који се клати
трзамо
се у сну и загледамо у сенке
те
стоглаве крвопије и душеваднице
како
се домунђавају
како
нам и тај један једини пут
обрушавају
и урушавају
како
реже и режу реч као да је колач славски
а
славу и преславу заборавили
обневидели
од безверја и неверице
скидају
маске као да не знамо
да
испод сваке од њих не постоји лице
но
рачвасти језици којим палацају
Стопу
по стопу ћутке
тишина
одјекује трагом бескућника
постасмо
скитнице и успутници
који
на путу ка гробљу завиде мртвима
а
за то време кости се под земљом преврћу
и
шкрипе и шкргућу и хтеле би да смоницу разгрну
да
нас пригрле и заштите и склоне од злотвора
и
слепаца који нас у нове безданице воде
као
да нам није доста јама и кама
цео
нам живот оде а ми и даље корачамо.
Четерес и прве
Док
су у срце, у лице, у длан,
веровали
смо покривени дном,
да
је коначно паду дошао крај,
да
се стид може носити као самар.
Жив
се човек на све навикне,
ал'
сада кад дође на ред погача и со,
кад
пљунуше у сузе и крвави зној,
сећам
се баба Цоле која говорише
последње
речи свог човека
пред
стројем четерес прве
„
Леба вам се и со огадио...
Кажите
ми бар што“
Да се пробудимо
Јесу
ли нас то заборавили
Свеприсутни
и Свезнани?
Докле
ће ова ноћ да траје?
Отегла
се ко гладна година.
Огласише
се и први и други петлови, а не свиће?
Погасише
се све звезде и на крају Звезда Даница,
а
ниоткуд ни са које стране ни трун видела,
пекари
давно сручише потквас у наћве,
до
сад им је прекипело на све стране,
теста
до колена, до струка, до грла,
удавиће
се у соли, брашну и води
док
први зрачак падне на суварке
и
скине росу, кресивом и кременом да ужагре искру,
пламичак
да лизне шушку, цепљике и треске,
да
набацају чамовину и огањ да подјаре,
лопови
се давно скрасили у својим кућама,
ноћобдије
и снохватачи куњају крај огњишта,
сове
се трећи пут враћају из лова и изнова иду,
слепи
мишеви прогледали на оба ока,
загледају
у неверици куће које посташе пећине,
неко
из даљине довикује, само одјек чујемо,
„Сунце
вам калаисано, докле ћете да мртвујете,
будите
Јутро, пробудите га, да се пробудимо.“
Изгубљене речи
Видех
очи и у очима смрт
као
што сада тебе гледам
и
она ми покaза пут
куда
да кренем док се враћам
и
видех прст као стрелу
која
у гледац гађа
да
обневидела кренем
и
слепа стигнем,
а
би ноћ ко ова сада,
ноћ
заборава.
Оглувех
тада од тишине
па
ни ову садашњу не чујем,
постадох
кљаста међ кљастима,
и
постах саката међ сакатима,
изгубљена
у речима изгубљеним.
Мач свитања
Годинама
спавам без снова,
улетим
у тмину као у пећину
или
у смрт, ако смрт постоји,
наслоним
леђа на зид и ћутим
без
сећања, без страха,
одмор
је то од свакодневних мисли,
од
себе уплашене и растрзане
како
у мраку и куда након мрака.
За
то време неко седи на другом крају
и
посматра како ми се руке трзају
у
покушавају да ухвате дан
који
као слепи миш виси наглавачке
сапет
омчом изнад моје главе.
А
испред улаза се свитање и раздан
упињу
из петних жила у покушају
да
пронађу реч оштру као каму
којом
ће да наричу чим отворим очи
и
угледам празне бисаге у начетом дану.
*
Укалупљена мука
Мука
с муком сатерала до под греду
подбила
у калуп сламу, плеву и блато
сабија
босим табанима и пева без гласа
ил'
ми се чини док чекам јавку из далека
да
је и ова игра завршена, да се креће испочетка,
а
на почетку ко и на крају клецају речи и колена
под
ведрим небом на коме стрвинари лете у круг.
Уклети
Сустиже
клетва као чума
широким
откосом коси из рамена,
одбацује
пуно класје у увратине,
слаже
труло и празно на крстине,
ређа
трињу око жижљивог стожера,
око
вешала на којима вијори испрана застава
која
памти заклетве и кривоклетства,
а
под јарболом деца мрморе,
нема
ко да их научи језику прадедова,
тишине
ко стрвинари одасвуд долећу
и
кидају језике онима који би да проговоре.
Глад очију
Плане
и све сагори сем сећања
и
изнова се корача као да ништа
и
ником ни реч, а и шта рећи,
и
коме, би ли разумео глад очију
и
жеђ у пустињи из које излаза нема
јер
све је данас и увек је данас
док
пепео заборава не покрије Све.
Пред самотињом
Дахћеш
за вратом
док
покушавам дах да ухватим
обремењена
речима које ћуте
и
згрудваном сећањима.
Из
стопе у стопу
као
с камена на камен
а
у мени све камено
и
све се круни
постаје
прах и пепео,
мирише
на смолу и тамљан,
на
босиљак и пелин.
Док
мрак свуд изокола
као
опсада затеже омчу
као
жижак на свећи која се гаси
ти
титраш и трепериш док се тулиш,
остављаш
ме у самоти саму
да
тражим излаз онде где га нема
да
ударам челом без челенке
у
крајпутне белеге и крстаче
да
скапам од самоће
и
сећања.
Небо под ноктима
Станеш
пред капијом,
укопаш
се као да је туђа,
нит’
да кренеш даље
нити
да се вратиш.
Све
ти знано и на дохват руке,
а
опет страно и непознато.
Отвара
се небо под ноктима,
црна
киша се сручи као из кабла,
навика
зајази вртлог, врати га до прага.
Док
корењем оплићеш диреке пободене
између
витог ребра и грудњаче,
камениш
у чекању да ти неко знан
име
бар још једном прошапуће.
Октобар
Очи
у очи
стројеви
и колоне
цеви
против очију
руке
на очима
руке
на кундацима
тишина
и ... команда
отава
мирише
на
кртичњаке
и
сасирену крв
и
опет тишина
и
опет руке на очима
и
црне мараме
и
црни барјаци
и
црни гаврани
и
време које пролази
стројевним
кораком
и
у колони
и
нико није крив
јер
време опра крв са руку
и
склони руке са очију
а
ми... ми да ли смо живи
док
изнова посматрамо
у
очи неке нове цеви
Без аманета
И
зар мора тако,
оџак
да склизне,
слемењачу
уруши,
зидове
разниже,
и
скућено раскући
и
укућене обескући?
Верижњаче
ветрометини,
икону
славску пепелу,
кандило
ко да никад није,
а
све зарад ничега?
Зар
је ништа важније од свега?
Како
укућанин у ништа да се сакрије од звери?
Која
врата домаћин да отвори и дочека ако нема ни дирека?
Како
ћемо, роде, без зидова за опело, у црну земљу?
И
она ће бездомне да нас избаци.
Зар
да нам костима орлушине гнезда праве,
да
нам се и срж изгуби међ изгубљенима?
Кажите
ми шта деци да кажем на самрти,
чиме
да их научим и посаветујем,
шта
да им у аманет оставим?
Драги Мирославе
Шаљем Вам неколико својих песама из најновијег
рукописа којем нисам још увек ни радни наслов дала, а питање је када ћу и да ли
ћу икада да кренем са сређивањем писанија које се гомила...
Шаљем па Ви видите шта ћете и како ћете са њима...
Мени ће ионако стајати у некој од фасцикли компа... Можда се у међувремену
негде и изгубе...
Шаљем Вам иако нисам ни сама сигурна зашто то чиним...
Оно Миљковићемо „Поезију ће сви писати“ давно се преточило у време када поезију
нико не чита, а поезија без читаоца је слична напуклом звону склоњеном у
катакомбама душе...
Све најбоље у животу и раду
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар