УВОД у „ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА" требало би да буде отприлике ово:
Овде ће - то је моја намера - на десетинама и десетинама страница бити говора о стотинама речи, можда и више, али боље да то оставимо срећи и случају, јер од њих и тако све највише зависи.
Можда ће се некоме овај мој покушај да изразим оно што сам осетио или помислио у сусрету и ближем додиру са неким речима учинити јаловим и произвољним послом доконог писца; можда. Можда се читаочева осећања и мишљења о речима које сам изабрао неће подударати са мојима. Можда ће асоцијације које су оне изазвале у мени бити читаоцу несхватљиве и изгледати неосноване. Бојим се да је то не само могућно него и вероватно. Али, све ако и буде тако, ја не сматрам овај посао потпуно изгубљеним ни узалудним, или бар не више него што су то остали моји радови. Уколико ове речи у вама не изазову иста или слична осећања, ви можете потражити друге речи са којима ћете моћи играти своју игру. Главно је да се покаже да је игра могућа.
У сваком случају, молим читаоца да овде не тражи ни лингвистике ни философије; ништа до записе једног песника о његовим сусретима са речима.
БЕО, БЕЛА, БЕЛО - лепа и тајанствена реч са више значења. Пун је народни говор те речи у разним значењима, као и митологија, поезија, географија, и ботаника и зоологија. Бели свет, бели дан, бели цар, беле пчеле, бела застава, бела магија, на белом хлебу, бели удовац, „белорука Јунона"104, бела врана, белоушка, бели бор, бели слез, Белић, Бељански, Белогрлић, Белобрк, Белостенец, Бјелопавлић, Бели Нил, Бела Црква, Бијело Поље, Бела Паланка, и можда стотине таквих места у свету, све до овог нашег Београда који је нашао места и у Прешерновој поезији. („Ни близу, ни близу до беле Турчије кјер в Донаво Сава се бистра излије.")
Реч вишеструког смисла и великог домашаја испунила је, ево, целу једну белу страницу и испунила би можда још много простора, а не би могла да обухвати ни приближно све варијанте, ни да објасни своје вишеструко значење, ни означи свој крајњи домашај. Стајала би и даље пред нама, светла, моћна, звучна и блештава, а нејасна и тешко објашњива: бео, бела, бело. Али сећања и асоцијације иду даље и у неочекиваном правцу.
По чудној логици нашег сећања мени се у овом тренутку, у вези са овом речју, јавља лик прецветале лепотице Циганке са Чубуре. Било је то пре много година, а као да је сада гледам пред собом.
Седимо у полумрачној крчми поред кафе и ракије. Она је малко нагнута, загледана у своју чашицу. Остарела је пре времена; једино што је на њој остало неокрњено, то су бели, чврсти зуби који повремено блесну, док ми са заносом и сузама прича о свом првом љубавнику и о трагедији у којој га је изгубила.
- А волела сам га, господине! Јаооо, волела сам га као белог бога!
Ту се негде, као на заталасаном биоскопском платну, губи и гасне и ова чудна реч са свим својим значењима.
Уранила Косовка девојка,
уранила рано у недељу,
у недељу прије јарка сунца
засукала бијеле рукаве,
засукала до бијели лаката
на плећима носи леба бела
у рукама два златна кондира.
Овде све сија и блешти од белина разних тонова и различитог порекла. Нису бели само рукави, лакти ни хлебац; него неки бели сјај као да се шири од „девојке", од „недеље", „јарког сунца" и „златних кондира". Та белина није само физичке природе, она као да избија из целог овог свечаног девојачког похода на узвишену хуманитарну мисију спасавања рањеника.
Нема коментара:
Постави коментар