КОСМИЧКА
ЗИМА У ПРТИНИ РАБОВОЈ
Анђелко Анушић: Зимно место,
Културни центар, Сврљиг, 2017.
Јер је свако створење
Пуно Бога и књига је
МајстерЕкхарт
Нова збирка поезије Анђелка Анушића „Зимно место“* започиње цитатима: В.Б.Јејтса, „Издржи што ти Бог
додели, не тражи добит већу“ који
комуницира са Едиповим речима„Човек мора
да поднесе оно што му одреде Богови“, и„Где нема богова, владају авети.“(Новалис). Трећи цитат су стихови што
казују о вредновању дјела: „Ако они који знаду, /Дјелу твојем чест не даду;
/Вјеруј зао јест то знак. /Ако ли тек главе мале /Дјело твоје саме хвале;/ Баци
дјело то у мрак.“ (Лука Милованов
Георгијевић).
Они сугеришу да песник
Анушић цитира своје песнике и мислиоце
који су његови духовни сродници.
Стихови што казују о вредновању дјела су јамачно Анушићево мишљење које налази у цитираним стиховима. На улазу у
бројне песме ове збирке стоје стихови песника, мислиоца, пророка… Они доприносе обликовању поетичког становишта и
потврђују Борхесову тезу да сви песници пишу једну (све)песму. Поетичко
семантички потенцијал ове поезије излази
из тематског и временског оквира,и
Анушићева поезија постаје универзална фреска у којој су присутни они што се
налазе у овој поезији,
као што се и ова поезија чује и препознаје
у цитираним стиховима што сумирају универзум пјесничког памћења оног што
има универзалне вредности.
Мото и све о чему пева
ова поезија дају посебну боју, звук и
полифонију. У своју песничку грађевину (песнички поступак) може да их утка само песник посебног дара, искуства и
снаге какав је Анђелко Анушић. Отуд у
овој збирци МајстерЕкхарт, Хесиод, Свети Јован од Крста, јер (Хиљаду ћу смрти да доживим, / Јер живот свој
ишчекујем, /умирући, јер не умирем),Кафка
(Само је зло способно да спозна себе),
Свети Јефрем Сиријски;
Антологија поезије старога Мексика (Моје
тело је само мало земље, / бола,тескобе,
робовања.), Јован Зивлак, Мирослав
Поповић, Никола Беговић, Народна струна са Баније и Кордуна, Новица Тадић, Стеван Тонтић, Мојсије (Оно што ти је познато, уистину је твој
непријатељ), Атонски старац Арсеније (Високо
цени сваки удисај, јер се он неће вратити), Х. Џубран (Ваш бол је сламање љуштуре која окружује ваше поимање) Роберт
Марто, Соломон, Апокрифи новозаветни, Мирослав Лукић, Хорације, Вергилије, М. Ј. Вишњић, Владан Десница, Плач Јеремијин, С. М. Сарајлија (Ох, свјетино, ох метеже
људски! / Ох Крајино, самртна хаљино,/И крвљење, глупо безумљење,/Рате грожни,
бијесу бесчовјечја!/ Царовање, грдно јадовање! ).
Посвете (Гојку Ђогу, Небојши Деветаку, Мирку Грбићу,
Миловану Данојлићу, Милошу Кордићу,Сенима поубијаних Градинчана и
Сувомеђаша, Драгану Кордићу, post mortem, Милошу
Кордићу,Милану Ненадићу, Николи Вујчићу, Рајку
Петрову Ногу, Бранку Летићу, Славици Гароњи Радованац и Војину Дабићу, Славку
Гордићу и Душки Певуљи, Јовану Радуловићу, Здравку Крстановићу и Ранку Поповићу, сугеришу да
Анушићево (ис)певање успоставља
везу, и
посредује, са делом оних који су судбински присутни у тој свепесми – фресци у којој се препознаје
универзална матрица. И све то са дубинском свешћу о стваралачким укрштајима и
цивилизацијским вертикалама
Отуда толико реминисценција, и зато мотои,
и они којима су песме посвећене, у овој
поезији представљају космооквир за
симболику земаљског и драматику људског бивства на овим просторима. Позвао је
за песничку трпезу оне што су се нашли у његовом делу дахом речи својих. И не само дахом већ и животном судбином. Јамачно
да се и Анушићеви стихови находе у њиховим мислима које су се, ево, огласиле у његовим, и чини се да су се многи објавили у
песнику посебног кова, Анђелку Анушићу.Све је инвентивно употребљено у овој песмарици - посланици, на Анушићев начин. Он успева да свом доживљају обезбеди снагу
универзалног искуства и да, при томе, убедљиво
испевава изузетно рељефну поезију времена у којем живи и ствара. И да
успостави везу са првом страницом
постанка, види време када„…над Карадолином беше тамно“ и спозна да је („Природа песме, ребро“), стиховима његовим казано „где сеје Песник –
далек злату / још даљи од сребра / спознав’ и Песма да је од ребра // и члови
човек у оном блату / сневајућ’ у ребру своју плату“.
 |
| аутор Анушић |
Студиознијим рашчитавњем ове песме спознаје
се поимање човекове, и
песничке, драме и пут је
за разумевње универзалних начела „Преко грбе земљине“ пут за поимање душе
коју овај Сиротан помајке епике „знаком неовдашњим“ у лирику судбинског претаче. И повезује с упориштима што су спрвотних
словеса библијских списа и оних што су кроз времена биле светионици са мноштвом мета-форичких и сугестивних
алегорија у којима је сабрано прошло и
садашње. Кроз које се чује и Елиот („Време садашње и време прошло.
Оба су можда присутна у времену будућем,. А време будуће садржано у времену прошлом…“)„са свешћу о читавој прошлости као
присутној овде и сада“ (Одн).
Испевава песник из прошлог времена што се у садашње слива,
казује „раскошним и самосвојним песничким језиком, препуним фигуративних и
лексичких преплета и иновација“(Ђого) како:
А прах ношен кужним
ветром мога крока
Пада у очи и ближње
неближњима завејава
На чиоду првог чавла
стах
Којег сам давно укуцао
Тамо где је његов предак
уклињен већ био
Грабећи оном проселином
Грабих блато, блатећи се
Пршти са мене моја
грађевина
Клања се прашини
Послодавцу своме
(Чавао/ Клинац пређашњи)
И прашина, и глина, дух
/тело, и чавао, … као што су синтагме:библијски
оброчак, кртица речи, влашка мађија, травка нерасковник, светионици
невидљивих светила, кенотаф језика свог,
јаме у свемиру, васиона у сенци
маслачка, труње помрчине, философија
времена у ужету испод чамовековерте,
одсутно присуство, пунина бића, у белој помрчини, светило које види Светило, потопни век, мрцина наде, музика космоса…
дубинске су оксиморонске синтагме што
казују о мајсторству да „У белој помрчини“ види „Угарке белог мрака“, у времену „Када је тмина била домаћа радиност“ а азбука у месу. То су синтагме – песме -
теме моћног изрицања животне судбине
које карактерише концизност, мисаоност, слух за усудно што постаје симбол – посебно
за повезивање са знаним што се понавља,и фону ових певања и обезбеђује метафоричку пуноћу. Кроз њену
оптику остварује се кристал стиха у којем је песник и тема своје песме, реч и
њена мисао, и онај о коме пева, и пита „Колико
већ векова, душо / Теглиш своју тешку сламку…“ и „С леве стране“: Себи самом, изрећи речи што се повезују у стамено певање моћних тематских
распона. У њима су изражена душевна стања на путу спознаје из којег избијају стихови у чијем се исказу
осећа снажан набој са асоцијативним испламсајима
која указују на разуђеност певања. Песник сопственог живота и филозофије изриче
суштинско језиком у којем је крв овог тла,Себи
самом казује:
Час је, самозвани
рабошлијо,
Да ти буде враћено што
си посудио
Дупло, јер си
двојаку службу најмовао
Сад се утеши – који си
друге лево улогорио
Да и победник у своме
пољу
На исту страну отпушта
Нејаке, немоћне и
болесне
За ручно и запрежно
работање нерабљиве –
(Какав си ти сад, са
јармом у два цара)
Задовољан као домаћин
кад плеву предаје у ветар
После добре оврхе
Лична и универзална песма – прича у тематском смислу омогућује
да песник ствара своју поетску космогонију чија снага
је у епском језику ове лирике. Оног што памти, што је
меморија. Огласе се у песниковом гласу Светитељи, јер: Бодар је дух а тело је
немоћно, док „Дух/Тело“ сплићу филозофске,
религијске и антрополошке теме, не губећи из вида ни руљу, нити њен одливак –
џелата:
На ономе Брду
Коме су око ископали
Светлост изјабучили
Наративна и сликовита
песма успоставља лук са Голготом коју је и овај песник доживео и поставља ону врсту запитаности чији могућ одговор је у метафизичкој сфери вере
и поезије која је у служби тајне што
одржава мит, а песнику омогућава да стиховима
А редови Тома неверних
Стоје пред светским
маркетом у подне недељно
И прстом чавлијају
Тело би прибили као
даску
И рецку своју додали
Ономе опиту
свему утка провокативни тон, и укаже на иронијски
дискурс, јер се пред светским маркетом испреда нова прича. Кроз визуру сопственог доживљаја, из баштине
националне и светске, из сопства, из стваралачке потребе, из датог и усудног
обрео се Песник у „својој густој и
изванредно живој књизи“ и, као онај точак што се истовремено креће на
све стране, и он ствара просторну поезију у којој дамара време, а „Смртни квасац живота“ доводи до садржајних асоцијација, слојевите експресивности, и
мисаоне концизности која обредном хлебу песме даје космопоетско обележје
изузетне поетичке самосвести. То је знак по коме се овај песник препознаје,
песник чије речи казују више од значења, јер он осећа њихово било и зна да
наслути „скривена значења“, да створи нову реч, да у тематско утка и своје страдално Ја што ће се из дистиха огласити:
Па свог брацу прати
недраговим оком –
У век се залетим да бих нест'о потом!
Кушајући кушан – и орао и
стрв
У
јабуци оној ја сам сада – црв!
Пева Анушић о својим унутрашњим збивањима, у времену „Кад је глава била старија од књиге,“
Лево је око било запета
Десно тачка
Читање је било као
орање:
Плужење по небу
С лева на десно
Пластио се читалачки
народ –
У зелен стог као
Вавилонска кула велик
Сумира се, повезује,
путује кроз времена,
казује о митским симболима, умножава и призива са дубинском свешћу о моћи
песничке речи да отвори асоцијативне сфере које ће открити суштинска значења
усудног певања. Отуда и „Дечанско писмо
/ Сузни телеграм“, и „Зимно место /
Босански деда Мраз“ у којима се чује одзвон кључних тренутака историјске
судбине. Не само свог рода него
човека чијем животном путу у песмарици својој овај песник обезбеђује
снагу универзалног испевавања, метафоре изникле из познавања колико прошлости тако и садашњости. И песник
је Ноје што пише песму, али
Моја голубица није била
из свога рода:
Враћала се час као гавран
Час као рода
Једном у лику присмочиоца
Ја сам сад брвно
Које постављају преко мора
(Или сам море које премошћују
Труном из ока)
чиме се овим сумарним стиховима, у
белину епитафски урезаним говори о ломовима што су се догодили и догађају се.
Моја сирота голубица
Не враћа се
Не долази:
Суво се не јавља из
Старог завјета
Копно неотписује из Новог
Све је у овим стиховима
– певањима, у њиховима симболичким и свевременим истинама, у многострукој повезаности
историјског и митског, у вапајном поју и фолклорном декору што живи је оквир за
драматику што се исказује у певању ОВЧИЈЕ
РУНО НА ТРЊУ
БОСАНСКОМ (Тужење
крајишког Србина 29. јуна 1878. г.)
Проп'о сам, браћо моја
у Дјетету витлејемском
Проп'о к'о Меморандум
устанички
На Конгресу берлинском
Загубио се у предворју
сале кристалне
Предкристалне ноћи
Листина коприве из књиге
коровне
Успоставља се лук и са витлејемском светлошћу, и страдање
Христово је у симболици са усудом овог простора и људи где се одвија нестварна стварност:
А кренеш ли за оним
дјететом
Нестварнијим од
тифусарске утваре,
Фантастичнијим од
планетарне приказе –
Можда угледаш
На ономе што се још
увијек небом зове
А истоком јутрењује
И ону звијезду
Испевава из прошлог, у
странице ововремене уноси песник страшне
стихове „са пресованим претком у Пјеснарици“
исписује „повеља о плакању“ и
„Највидније српско плакање“ у којем се Триста пута јао јао понавља као
мантра што је усудна константа ових
простора. Њена непролазност траје и
„прошлост је присутна“ при чему се у свеукупности певања находи и „Пехар кнеза
Комоговинског Јанка Боројевића“ чиме овај песник „Од јада прошлога и јада будућег“ изражава
поетику драматичног бивства, поентира:
Јер човек је један бедан створ / Кушан јабуком своје судбине -
Анушић ће у
своју песничку Одисеју призвати и ону „Која кука док пева, / Наречена сестра
Лазара Косовскога /Словенска антитеза међу пернатицама“ и тиме указати на
историјске мотиве чија значења (и поруке) што стижу из дубинског слоја може назрети искусан читалац. Рашчитавањем
градива ове поезије спознаћемо колико је ова лирска епика бременита и зашто је
„У Смиљану Теслина жаруља , ал слепа“.
Дато је овом песнику судбине да напише
стихове:
И
Твоја чиста љубав у Смиљану
Сад је
само реторички изам;
Православна
разлика сушти је анахронизам
У
јањичарском сепету, на прекоречној
фресци.
Своје
генијалне несреће видовити преци.
„Све је у самој песми
(поезији), али да тако није самим
песником постављено. Ништа међутим, неће
наћи онај ко не уме да зарони“ (Миљковић).
Треба
ући у храм ове поезије чији свод је небо, земаљски шар позорница,а Крајина кућиште
и огњиште.
У овом храму је универзум певања прошлог
и садашњег - свагдашњег о чему, дахом српског простора, и усуда, казује
ова УСУДНА
ПЕСМАРИЦА ЕПСКЕ ЛИРИКЕ
И потврђује да је Анушић песник
посебног кова, класик српске поезије, онај што је спознао, и о томе пева.
Трешњевица – Ниш
Мирослав
ТОДОРОВИЋ
*
На анонимном конкурсу„Дани Гордане Тодоровић“ 2016. за необјављени рукопис поезије рукопис Зимно местоје добио Награду „Гордана Тодоровић:“
= из писма Мирослава Тодоровића уз овај текст:
Драги Мирко,ПоЗдравље из Ниш(а), већ идуће недеље бићу у Завичају. Склопих овај текст о Анђелковој књизи. Обрадова ме и сусрет са тобом у песми за коју је он узео Мото - твоје стихове.Прочитај, ако л имаш воље.Увек и с најлепшим жељама, Мирослав
Прилог
Анђелко Анушић
ПИСАЊЕ/Д(Р)УГО ЧЕКАЊЕ ГОЛУБИЦЕ
Да ли ме је због тога послао Отац мој
у овај свет?
Докле ћу да губим време са лажним цариницима?
Трговцима? Позадином зоне сумрака?
Мирослав Лукић
Борису Лазићу
Напишем песму
Па је као Ноје своју изабраницу
Пошаљем преко потопног века
Док чекам своју прву стрепњу
Напишем књигу на исти адресат
Онда док трпим прво и друго чекање
Као једино моје драгање
Испишем још туце песама и књига,
Птица које гракћу на водене стравчиће
И изнова ушанчим мрцину наду
Али она племенита гласница
Моја сирота голубица
Не враћа се
Не долази:
Суво се не јавља из Старог завјета
Копно не отписује из Новог
Нема коментара:
Постави коментар